Пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр1 100/24 од 26.06.2024. године, одбијене су жалбе тужиоца и тужене и првостепена пресуда је потврђена у ставу другом и трећем изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 – други закон), прописано је да посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права, док је ставом 2. истог члана прописано да испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о накнади неимовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року којом је утврђено да је тужбени захтев делимично основан, а тужена обавезана да наведену накнаду плати тужиоцу. О овом праву тужиоца и о висини тражене накнаде, судови су одлучили у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке ревизијског суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним правним основом, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Указивање у ревизији на другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став изражен у тим одлукама, јер одлука о основаности захтева у овој врсти спорова, као и одлука о висини неимовинске штете зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају.

Сходно изнетом, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије тужиоца у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија недозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је дана 03.03.2020. године, ради исплате новчаног обештећења за штету изазвану повредом права на суђење у разумном року у износу од 2.000,00 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате.

Одредбом члана 27. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, бр.40/15), прописано је да независно од врсте и висине тужбеног захтева, у поступку пред судом сходно се примењују одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак (став први), и да ревизија није дозвољена (став трећи).

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о поступку по тужби за новчано обештећење за неимовинску штету изазвану странци повредом права на суђење у разумном року у коме ревизија није дозвољена према одредби члана 27. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року, то је ревизија тужиоца недозвољена.

Без обзира што је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтеву тужиоца, у ком случају би у смислу одредбе члана 403. став 2. ЗПП, ревизија била увек дозвољена, у овом случају ревизија није дозвољена с обзиром да специјално правило из члана 27. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року о недозвољености ревизије у овим споровима, искључује примену општих правила (члан 467. ЗПП).

На основу изнетог, применом члана 413. у вези са чланом 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић