Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 1437/14 од 17.03.2015. године усвајањем жалбе окривљених Б.Л. и З.Ђ. изјављених од стране бранилаца у делу одлуке о кривичној санкцији, преиначена је пресуда Вишег суда у Сомбору К 170/10 од 17.09.2014. године, па је окривљеном Б.Л. за две кривично-правне радње за које је оглашен кривим, описаним под тачком 1. и 2. изреке првостепене пресуде, а које се правно квалификују као два кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. КЗ, утврђене казне затвора у трајању од по две године за свако дело, па је применом одредбе члана 60. КЗ осуђен на јединствену казну затвора у трајању од три године и шест месеци, у коју му се урачунава време проведено у притвору од 27.04.2009. до 16.10.2009. године, док је у односу на окривљене Б.Л. и З.Ђ., на основу одредбе члана 422. тачка 3. ЗКП у односу на тачку 3. изреке првостепене пресуде одбијена оптужба да су извршили кривично дело фалсификовање службене исправе из члана 357. став 2. у вези става 1. КЗ у вези члана 33. КЗ због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Том пресудом на основу одредбе члана 265. став 1. ЗКП окривљени З.Ђ. ослобођен је обавеза плаћања трошкова кривичног поступка у износу од 39.645,00 динара, док су на основу одредбе члана 265. ЗКП браниоцу окривљеног З.Ђ., адвокату Ј.Б. досуђени трошкови кривичног поступка у износу од 28.653,00 динара и одлучено је да исти падају на терет буџетских средстава суда, а у преосталом делу жалба окривљеног Б.Л. изјављена од стране браниоца, жалба Вишег јавног тужиоца у Сомбору и жалбе окривљених Н.К., Љ.Д., Ј.М. и М.Г., изјављене од стране бранилаца, Љ.Д. и Ј.М. лично су одбијене као неосноване и првостепена пресуда је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтеве за заштиту законитости поднео је заједнички бранилац окривљених Б.Л., Љ.Д. и Ј.М., адвокат Н.В., без навођења основа подношења предметног захтева, са предлогом да Врховни касациони суд наведене правноснажне пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење и да одреди да се извршење правноснажне пресуде одложи, односно да исте преиначи тако што ће окривљеног Б.Л. осудити на казну затвора у краћем временском трајању, као и окривљене Љ.Д. и Ј.М.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу одредбе члана 488. став 1. ЗКП доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа сходно одредби члана 490. ЗКП о којој, у смислу одредбе члана 488. став 2. ЗКП није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљених, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости заједничког браниоца окривљених Б.Л., Љ.Д. и Ј.М., адвоката Н.В., је неоснован.

Бранилац окривљених у захтеву за заштиту законитости неопредељује конкретно ни једну од повреда закона таксативно наведених у члану 485. став 4. ЗКП због којих је подношење захтева за заштиту законитости дозвољено окривљеном, преко браниоца, међутим, из образложења захтева и навода да је кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. КЗ бланкетног карактера, због чега се у опису истог мора навести противно којој бланкетној норми, као законском обележју предметног кривичног дела су окривљени поступали, што је изостало у изреци под тачком 1. и 2. правноснажне пресуде, као и навода да извршилац предметног кривичног дела може бити само одговорно лице, које својство у односу на окривљеног Б.Л. није конкретизовано, док је у односу на окривљене Љ.Д. и Ј.М. погрешно утврђено, произилази да захтев подноси због повреде закона из члана 439. тачка 1. ЗКП.

Осим тога, из образложења захтева и навода да се у радњама окривљених стичу законска обележја једног продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. КЗ, а не законска обележја два кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. КЗ како је то погрешно закључено у правноснажној пресуди, као и наводима да у односу на окривљене Љ.Д. и Ј.М. није наведено у чему се радње помагања ових окривљених у конкретном случају састоје у смислу одредбе члана 35. став 2. КЗ произилази да захтев подноси и због повреде закона из члана 439. тачка 2. КЗ.

Изнете наводе захтева, Врховни касациони суд оцењује неоснованим.

Наиме, наводе садржане у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљених Б.Л., Љ.Д. и Ј.М., неосновано је истицао и у жалбама изјављеним против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и о томе је на страни 8 пасус први, страни 9 пасус други, страни 13 пасус четврти и пети, страни 14 пасус први, страни 15 пасус пети, шести и седми и страни 16 пасус први образложења пресуде дао јасне и довољне разлоге за правну квалификацију два кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. КЗ за које су окривљени оглашени кривим да су их починили и то окривљени Б.Л. као извршилац, а окривљене Љ.Д. и Ј.М. помагањем у вези члана 35. КЗ, које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на њих упујуће.

Наводима из захтева браниоца окривљених којима се указује да изведени докази не пружају поуздан основ за закључак да су исти извршили предметна кривична дела на начин представљен под тачком 1. и 2. изреке правноснажне пресуде посебно истицањем да се не могу као веродостојни прихватити искази сведока В.П., Д.С., С.Б., Г.М., М.Л., Д.Л., С.Л., Љ.П., С.Р. и М.Б. и указивањем да је суд у правноснажној пресуди пропустио да цени извештај ревизора као и допис Агенције за приватизацију Републике Србије од 25.05.2014. године, по оцени Врховног касационог суда оспорава се чињенично стање утврђено првостепеном, а потврђено другостепеном пресудом у погледу учешћа ових окривљених у извршењу кривичних дела у питању.

Како погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање на које се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљених Б.Л., Љ.Д. и Ј.М. указује не представља законски разлог у оквиру повреда таксативно набројаних у члану 485. став 4. ЗКП, због којих окривљени, преко свог браниоца може поднети захтев за заштиту законитости, Врховни касациони суд се у ове наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљених није упуштао.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 491. ст. 1. и 2. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                        Председник већа судија

Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                                                               Зоран Таталовић,с.р.