На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окр. А.М. је неоснован.

Бранилац окривљеног у захтеву указује на повреду закона из члана 439. тачка 1. ЗКП, јер у побијаним пресудама нису назначене чињенице и околности које чине битна обележја кривичног дела за које је окривљени осуђен, односно да окривљени није поступао са директним умишљајем, због чега у његовим радњама нема елемената предметног кривичног дела. Такође, бранилац у захтеву указује на погрешан закључак првостепеног и другостепеног суда да је окривљени имао намеру да оштећеног лиши живота, те да је побијаним пресудама на чињенично стање које је утврђено погрешном оценом изведених доказа – налаза вештака др К.Б. и исказа сведока А.М. и Н.Х. погрешно примењен кривични закон и тиме учињена и повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП.

По налажењу Врховног касационог суда, неосновано бранилац у захтеву указује на постојање повреде закона из члана 439. тачка 1. и 2. ЗКП. На исте повреде закона бранилац окривљеног указивао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и о томе у образложењу пресуде, на страни 2 у последњем ставу, на страни 4 у другом ставу и на страни 5 у другом ставу, дао детаљне и јасне разлоге, које Врховни касациони суд у свему прихвата и на те разлоге, у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, упућује.

Према наводима захтева, повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП учињена је и тиме што првостепени суд окр. А.М., када га је већ огласио кривим за кривично дело из члана 113. у вези члана 30. КЗ, није, сходно одредби члана 87. став 1. КЗ изрекао меру безбедности одузимања предмета.

По налажењу Врховног касационог суда првостепеном пресудом није учињена повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП у вези члана 87. став 1. КЗ, с обзиром на то да је одредбом члана 87. став 1. КЗ прописано да се мера безбедности одузимања предмета може одредити у погледу предмета који је био намењен или употребљен за извршење кривичног дела или је настао извршењем кривичног дела, кад постоји опасност да ће се одређени предмет поново употребити за извршење кривичног дела или када је ради заштите опште безбедности или из моралних разлога одузимање предмета неопходно. Из наведене одредбе јасно произилази да изрицање мере одузимања предмета по члану 87. став 1. КЗ не представља обавезу суда, већ суд у конкретном случају процењује потребу за изрицањем наведене мере, а осим тога истицање наведене повреде је на штету окривљеног.

Бранилац окривљеног као разлог подношења захтева наводи и повреду закона из члана 439. тачка 3. ЗКП, али у захтеву не указује у чему се наведена повреда састоји.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. и 2. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар - саветник                                                                                  Председник већа-судија

Драгана Вуксановић,с.р.                                                                              Драгиша Ђорђевић,с.р.