Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву нашао:

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости најпре истиче да су побијане пресуде донете уз повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, јер сматра да понашање окривљеног описано у изреци побијане првостепене пресуде нема карактер угрожавања телесног интегритета и душевног здравља оштећене и да се не може квалификовати као насиље у породици у смислу члана 197. Породичног закона, те да се у конкретном случају ради о изолованом инциденту, а да би постојало насиље у породици треба да постоји модел понашања који обухвата разноврсне радње и понашања које један члан породице предузима, односно испољава према другом.

Овај суд најпре налази да постојање кривичног дела и правна квалификација кривичног дела у кривичном поступку се може ценити само у односу на закон којим је предметно кривично дело прописано, у конкретном случају Кривични законик, због чега овај суд није разматрао наводе браниоца којима указује на повреду члана 197. Породичног закона.

Из изреке побијане првостепене пресуде произилази да је окривљени оглашен кривим да је извршио кривично дело из члана 194. став 1. КЗ јер је критичном приликом у урачунљивом стању применом насиља угрозио спокојство и телесни интегритет члана породице – оштећене Г.Ж. на тај начин што ју је без повода ударио с леђа по руци, услед чега је оштећеној испала чаша наневши јој том приликом лаку телесну повреду, затим почео да је псује речима „мамицу ти ј...“, па када га је оштећена питала шта хоће од ње, одговорио је да жели да се исели из куће, након чега јој је окривљени ударио два шамара, да би затим почео на силу да је гура из кухиње и из дневне собе све до излаза из стана где јој је задао ударац руком у пределу десног увета наневши јој тако лаку телесну повреду, након чега је наишао њихов син кога је оштећена претходно дозивала у помоћ, а када је окривљени престао са нападима, при чему је био свестан свог дела и његове забрањености и хтео његово извршење.

Полазећи од наведеног, по налажењу Врховног касационог суда, из изреке побијане првостепене пресуде Основног суда у Нишу произилазе сва битна обележја кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. КЗ, односно произилази да је окривљени предметно кривично дело извршио са умишљајем, применом насиља, угрозивши спокојство и телесни интегритет оштећене. С тим у вези, а имајући притом у виду да је за постојање кривичног дела насиље у породици у појединим ситуацијама довољно и да је радња извршења предузета само једном, ако је том приликом, односно предузимањем те радње, дошло до последице - угрожавања спокојства и телесног интегритета члана породице, што је овде случај, јер је управо применом насиља на начин описан у изреци побијане првостепене пресуде (гурањем, псовањем и ударањем оштећене, наношењем јој две лаке телесне повреде) дошло до угрожавања спокојства и телесног интегритета оштећене, то су наводи браниоца окривљеног којима указује да би за постојање предметног кривичног дела било потребно постојање више разноврсних радњи и понашања окривљеног, од стране овог суда оцењени као неосновани.

Из изнетих разлога, по оцени овога суда, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног А.Ж. је неоснован у односу на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Бранилац окривљеног у захтеву истиче да су „позадина целог случаја“ нерасправљени имовинскоправни односи између оштећене и окривљеног као бивших брачних другова и да је критичном приликом окривљени био изложен вређању и нападнут од стране оштећене, али да суд није поклонио поверење његовом исказу, те да у конкретном случају ако је постојало насиље, онда је оно било учињено од стране оштећене, а не оптуженог.

Изнетим наводима, по оцени овог суда, бранилац окривљеног указује на то да је у побијаним пресудама погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што није разлог предвиђен чланом 485. став 4. ЗКП, због којег окривљени преко браниоца може поднети овај ванредни правни лек, због чега је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног у овом делу одбацио као недозвољен.

Поред тога, бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче и то да је побијаним пресудама повређено право на правично суђење окривљеног зајемчено Уставом Републике Србије, али како уз захтев није доставио одлуку Уставног суда којом је утврђено да је окривљеном у поступку повређено или ускраћено људско право и слобода, односно право на правично суђење, то је Врховни касациони суд нашао да захтев браниоца окривљеног у овом делу нема законом прописан садржај у смислу члана 484. ЗКП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде у односу на одбијајући део на основу члана 491. став 1. ЗКП, на основу члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП у делу у којем је захтев одбацио као недозвољен, а на основу члана 487. став 1. тачка 3) у вези члана 484. ЗКП у делу у којем је захтев одбацио јер нема законом прописан садржај.

Записничар-саветник                                                                                              Председник већа-судија

Ивана Тркуља Веселиновић,с.р.                                                                        Јанко Лазаревић,с,р.