Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију тужиље.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 399. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 125/04, 111/09), који се примењује на основу одредбе члана 506. став 1. важећег Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11, 55/14) и оценио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из члана 361. став 2. тачка 12. истог закона, на коју се жалбом неосновано указује. Побијана пресуда је јасна, потпуна и непротивречна, садржи разлоге о битним чињеницама, а наведени разлози сагласни су стању у списима, па нема разлога због којих се пресуда не би могла испитати.

Према чињеничном стању утврђеном нижестепеним пресудама, тужиља је на основу уговора о раду од 03.09.1998. године била запослена код туженог на неодређено време, на пословима магационера. Послове радног места магационера, према Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији послова и радних задатака код туженог, између осталог чине пријем, складиштење и издавање робе, бројање, односно мерење робе на пријему од добављача, упоређивање са отпремницом и сачињавање записника о уоченим недостацима, праћење квалитета и рока трајања робе приликом пријема, одбијање пријема робе уколико има неправилности и обавештавање руководиоца, наручивање потребне робе код добављача и редовно обавештавање добављача о томе коју робу треба набавити, класификовање робе по врсти и количини, чување робе и старање о роковима трајања прехрамбених производа, вршење увида у исправност намирница (све што је голим оком уочљиво), те сачињавање записника уколико се посумња у исправност и обавештавање о томе непосредног руководиоца, вођење неопходне, законом прописане документације, издавање робе из магацина на основу требовања, вођење рачуна о исправности расхладних уређаја у магацину и предузимање мера на отклањању квара на уређајима, учествовање у изради јеловника, одржавање реда и хигијене у магацину, синхронизација рада с куварима у вези издавања робе, као и сарадња са набављачем у вези набавке робе.

Тужиља је у августу месецу 2011. године, на основу требовања кухиње туженог, из магацина издала неисправну паленту, која је променила боју, а у њој су се налазили црви и мољци. Неколико дана касније тужиља је кухињи издала и уцрвани гриз. О наведеном је обавештена директорка туженог, која је одмах по сазнању прегледала преосталу количину намирница у магацину и утврдила да је палента и у другим пакетима променила боју и да има жишка у себи, па је одређену количину послала одмах добављачу. Недуго потом, тужиља је на основу требовања кухиње туженог из магацина издала 25 кг неисправног, уцрвалог брашна. Комисија туженог, формирана са задатком да изврши контролу прехрамбених производа у магацину, је 10.08.2011. године у присуству тужиље прегледала намирнице и прехрамбену робу у магацину за коју је била задужена тужиља и о томе је 12.08.2011. године сачињена изјава у којој су констатовани пропусти тужиље у погледу чувања и руковања залихама (на меснатим производима није означена килажа, односно грамажа, за 75 кг брашна „тип 400“ рок употребе је истекао 14.02.2011. године, а за 50 кг истог брашна 09.04.2011. године, за 1 кг шећера у праху рок употребе је истекао 05.08.2011. године, а за шест литара сока од парадајза 25.08.2010. године, на пет паковања од по пет килограма пилећег меса није нађена декларација и сл.). Истог дана, 10.08.2011. године, упоређено је стварно стање залиха у магацину са финансијским стањем и о томе је 11.08.2011. године сачињен записник којим је констатован мањак намирница, таксативно наведених у записнику. Записник садржи и примедбе на начин чувања робе у магацину, с обзиром да су се поједини артикли налазили на више места, да се тестенине налазе на поду, а уље и сирће на врху полице, те да тужиља робу није издавала хронолошки, односно најпре старије испоруке, већ је прво издавала последњу испоруку, а приликом примања робе није водила рачуна о декларацијама и о квалитету робе који се може видети „голим оком“. Директорка туженог је по спроведеној контроли тужиљи издала налог да, због безбедности здравља корисника и могућности тровања, одмах издвоји и стави ван употребе намирнице за које је утврђено да им је истекао рок трајања. Комисија тужене је 15.08.2011. године сачинила и потписала записник означен као „записник комисије за утврђивање штете“, са спецификацијом штете у укупном износу од 15.555,04 динара. Записник је сачињен на основу упоређеног стварног стања са финансијским стањем за одређене артикле у магацину. Тужиља се сложила са садржином записника и записник је потписала, наводећи да нема примедбе на рад комисије.

Тужени је 17.08.2011. године тужиљи уручио упозорење на постојање разлога за отказ уговора о раду због повреде радне обавезе неблаговременог, несавесног и немарног извршавања радних задатака утврђених општим актом послодавца и уговором о раду, у ком су описане повреде радне обавезе у 12. тачака. Тужиљи је, између осталог, стављено на терет да је издавала паленту која је променила боју, која је била пуна мољаца и уцрвљана, да је кухињи издала уцрвљан гриз, да није контролисала рок употребе појединих намирница, да постоји утврђен мањак појединих намирница, да намирнице у магацину нису исправно складиштене и да није водила рачуна о декларацијама и квалитету робе коју прима (а која има недостатке који се могу уочити), као и да робу није издавала хронолошки, већ је прво издавала задњу испоруку. Затражено је и мишљење синдикалне организације туженог која је, након одржане седнице, у записнику од 18.08.2011. године констатовала да је тужиља учинила повреду радне обавезе која јој је упозорењем стављена на терет и да је крива због пропуста у раду. Тужиља се 24.08.2011. године изјаснила на упозорење туженог о постојању разлога за отказ уговора о раду, наводећи да се не осећа кривом и да не прихвата наводе који су јој стављени на терет. Дана 23.08.2011. године, сходно записнику од 15.08.2011. године, тужиља је на жиро рачун туженог уплатила 15.555,00 динара са назнаком „рефундација трошкова-штете“.

Решењем туженог број 01-118-258 од 25.10.2011. године тужиљи је отказан уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду (''Службени гласник РС'' бр. 24/05,...54/09), важећег у време доношења побијаног решења, члана 40. Правилника о раду код туженог и члана 1, 2, и 3. став 1. алинеја 6, 12. и 14. Правила о дисциплини и понашању запослених код туженог, као и члана 14. уговора о раду, закљученог између туженог као послодавца и тужиље као запосленог. Из побијаног решења произлази да је тужиљи отказан уговор због тога што је својом кривицом учинила повреду радне обавезе ометање других запослених у раду, проузроковање штете послодавцу и неблаговремено, немарно и несавесно извршавање радних обавеза и задатака.

У време доношења побијаног решења код туженог се примењивао Правилник о раду од 15.03.2006. године, који је чланом 40. између осталог прописивао да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени не поштује радну дисциплину прописану правилником послодавца (Правилима о дисциплини и понашању запослених у Г.ц. Б.П.), односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца, као и ако проузрокује штету послодавцу. Тада важећим актом туженог - Правилима о дисциплини и понашању запослених од 15.03.2006. године било је прописано да је запослени дужан да поштује дисциплину и правила понашања утврђена овим актом, да запосленом који не поштује дисциплину и правила понашања послодавац може да откаже уговор о раду у складу са законом, да се повредом дисциплине и правила понашања сматра ометање других запослених у раду, проузроковање штете послодавцу и неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних дужности и других радних обавеза (члан 1., 2. и члан 3. став 1. алинеја 6, 12. и 14. Правила туженог).

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев налазећи да побијано решење о отказу уговора о раду није законито јер су у отказном акту уопштено наведене повреде радних обавеза, да упозорење туженог од 17.08.2011. године не садржи детаљан опис повреда и повреде радне обавезе нису конкретизоване у погледу времена и начина извршења, да повреде радних обавеза садржане у тачкама 3. и 5. побијаног решења не могу бити основ за престанак радног односа јер је у односу на ове повреде наступила застарелост, као и да није утврђена кривица запосленог, односно није утврђено да су повреде извршене намерно или из грубе непажње, те да тужиља није упозорена на повреду описану под тачком 13. побијаног решења.

Правилно налазећи да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и применом члана 179. тачка 1. и 2. Закона о раду тужбени захтев тужиље у целости одбио као неоснован. Другостепени суд, и по оцени Врховног касационог суда, правилно закључује да је за законито отказивање уговора о раду довољно да је запослени извршио макар и једну радњу, описану побијаним решењем, која представља отказни разлог у смислу непоштовања радних обавеза или радне дисциплине и која је, према општим актима послодавца, прописана као разлог за отказ, уз претходно поштовање законом прописане процедуре за отказ уговора о раду. У конкретном случају, тужиљи је упозорењем од 17.08.2011. године, између осталог, стављено на терет да је за поједине намирнице истекао рок трајања, да постоји мањак од 50 кг брашна и 4 конзерве туњевине, а да поједине намирнице немају декларацију и да се не може утврдити рок трајања. Описане повреде радних обавеза су довољно конкретизоване у погледу начина, места и у погледу времена извршења, да би се тужиља могла изјаснити на упозорење којим су јој стављене на терет, а није спорно да је она то и учинила изјашњењем од 24.08.2011. године. Осим тога, поједине повреде, наведене у упозорењу и решењу о отказу, описане су као повреде у продуженом трајању, односно као радње које трају и које представљају уобичајени начин рада тужиље и на дан давања упозорења, те у односу на ове повреде застарелост није могла наступити.

Из наведеног следи да је тужиља знала које конкретне радње су јој стављене на терет и имала је могућност да се о њима изјасни. Неадекватан магацински простор не оправдава тужиљу за неизвршавање радних задатака у смислу неконтролисања рока трајања прехрамбених производа, невођења рачуна о декларацијама и квалитету робе који се простим опажањем може приметити, па се околност да магацински простор није опремљен одговарајућим расхладним уређајима и да је неадекватан не може сматрати олакшавајућим околностима који би умањили њену одговорност. Осим тога, обавеза тужиље је између осталог била и да о уоченим неправилностима приликом пријема робе сачини записник и о томе обавести руководиоца, што она није учинила. Следом наведеног, тужиљино понашање представља акт грубе непажње, па нису основани ни наводи ревидента да није испуњен други кумулативни услов за доношење побијаног решења применом члана 179. став 1. тачка 2. и 3. Закона о раду , због непостојања кривице запосленог.

Полазећи од наведеног, другостепени суд је правилно оценио да је побијано решење о отказу уговора о раду законито, а за свој закључак је дао јасне и потпуне разлоге, које као правилне у свему прихвата и Врховни касациони суд.

Осим тога, наводима ревидента да је другостепени суд погрешно оценио изведене доказе и тиме учинио битну повреду из члана 361. став 1. у вези члана 8 Закона о парничном поступку посредно се оспорава утврђено чињенично стање, што у ревизијском поступку, у смислу члана 398. истог закона, није дозвољено.

Како се ни осталим наводима ревидента не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд је применом члана 405. Закона о парничном поступку ревизију тужиље одбио као неосновану.

Председник већа судија

Снежана Андрејевић,с.р.