Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је као адвокат марта 2012. године, са туженим закључила усмени уговор о заступању пред Основним судом у Крагујевцу, Привредним судом и у поступцима пред извршитељима у предметима везаним за потраживања које тужени има према дужницима. Тужиља је адвокатске послове обављала по основу појединачних пуномоћја која је потписао И.Р. за сваки појединачни предмет, уз уговорену награду која се обрачунава по АТ. По постигнутом договору, тужиља је фактурисала извршене услуге по обављеном послу, па је прве фактуре доставила туженом у јануару 2013. године. У септембру 2013. године, тужени је опозвао издата пуномоћја, чиме је раскинуо усмени уговор а тужиља му је вратила предмете и доставила обрачун награде и накнаде трошкова за до тада извршене радње (фактуре). Укупан дуг за пружене адвокатске услуге по достављеним фактурама износио је 9.876.030,00 динара, а по извршеном вештачењу,на које тужени није приговорио,потраживање је смањено на 9.809.958,97 динара. По подношењу предлога за извршење тужени је вршио плаћање дуга тужиљи, а утврђено је да је постојао договор да у случају раскида уговора услуге буду плаћене у року од 60 дана од момента раскида уговора.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови одржали на снази решење о извршењу Основног суда у Крагујевцу Ив 239/14 од 19.03.2014. године, а туженог обавезали да тужиљи исплати износ од 9.809.958,97 динара, са припадајућом законском затезном каматом.

Тужена страна која је једнострано раскинула уговор о пружању адвокатских услуга, дужна је да испуни новчану обавезу (плаћање награде за обављени рад) по члану 23.Закона о адвокатури и члана 262. у вези чл.17.Закона о облигационим односима.

Како се ревизијом не доводи у сумњу правилност побијане другостепене пресуде, Врховни касациони суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Предраг Трифуновић,с.р.