Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Ревизија тужиље је дозвољена у смислу члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11 ... 55/14).

Испитујући правилност побијане другостепене пресуде, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Ревизијом се конкретно не указује на одредбу Закона о парничном поступку коју другостепени суд није применио или је погрешно применио, и да је због тога у поступку пред тим судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку која је утицала на правилност побијане другостепене пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су сувласнице са по 1/3 идеалног дела двособног стана број ... у улици ... број ... у ..., уписаног у лист непокретности број ... КО .... Право сусвојине странке су стекле наслеђивањем заоставштине покојног ВВ. По окончању оставинског поступка законске наследнице - тужиља, тужена и ГГ, постигле су договор да се наслеђени стан прода и добијени новац подели на три једнака дела. Тужена се у априлу 2014. године, уз сагласност сувласнице ГГ а без сагласности тужиље, са породицом уселила у спорни стан који и сада користи.

Првостепени суд је, налазећи да тужена нема право да без тужиљине сагласности користи спорни стан, применом чланова 14. став 1. и 2. и 15. Закона о основама својинскоправних односа усвојио тужбени захтев којим је тужиља тражила исељење тужене са свим лицима и стварима из стана.

Другостепени суд је, због погрешне примене материјалног права, преиначио првостепену пресуду и са позивом на исте законске одредбе одбио тужбени захтев. По налажењу тог суда тужиља не може тражити исељење тужене из предметног стана и његову предају јер сваки сувласник има право да ствар држи и да се њоме користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу и не повређујући права осталих сувласника.

По налажењу Врховног касационог суда, у побијаној другостепеној пресуди је правилно примењено материјално право.

Одредбом члана 14. став 1. Закона о основама својинскоправних односа је прописано да сувласник има право да ствар држи и да се њоме користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника.

Из наведене одредбе произилази да ни један сувласник, без споразума са осталим сувласницима, не може имати искључиву државину сувласничке ствари јер се сви сувласници у односу на целу сувласничку ствар појављују као судржаоци, у смислу члана 70. став 4. наведеног закона. Међутим, тужиља - сувласница спорног стана не може основано тражити депоседирање тужене - друге сувласнице стана, јер би се на тај начин тужена која држи стан лишила сваке државине, иако она има право да заједно са осталим сувласницима стан држи и користи.

С`тога се ревизијом неосновано указује на погрешно тумачење и примену одредбе члана 14. став 1. Закона о основама својинскоправних односа као меродавног материјалног права у овом спору.

О трошковима поступка другостепени суд је одлучио правилном применом члана 165. став 2. Закона о парничном поступку у вези са члановима 153. и 154. тог закона.

Сходно изложеном, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић