Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужена-противтужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља-противтужена је поднела одговор на ревизију захтевајући накнаду трошкова састава одговора.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код тужене према уговору о раду од 28.10.1993. године распоређена на радно место професора ... . Решењем тужене од 01.09.2007. године одређено је да ће тужиља распоређена на радно место професор ..., ... и ... од 01.09.2007. године у оквиру свог 40 часовног недељног фонда часова обављати задатке са 100% норме часова ближе описане у нижестепеним пресудама. Поред овога, одређен је и прековремени рад – одржавање часова теоријске наставе од 41 час годишње, то јест увећање основног коефицијента за обрачун зараде од 5%. Школске 2007/2008 тужиља је била разредни старешина четвртом разреду. Директор школе је 30.01.2008. године поднео захтев за покретање дисциплинског поступка против тужиље због постојања основане сумње да је извршила тежу повреду радне обавезе. Истог дана је тужиља удаљена са рада почев од 01.02.2008. године до окончања дисциплинског поступка за које време јој припада накнада зараде у висини од 1/3 основне зараде. Решењем директора школе од 02.04.2008. године тужиљи је отказан уговор о уређивању међусобних права обавеза и одговорности од 01.11.2006. године а радни однос јој је престао 26.03.2008. године. Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 3880/10 од 06.07.2011. године поништена су решења тужене којим је тужиљи отказан уговор о раду и обавезана је тужиља да тужиљу врати на рад. Тужена је тужиљу вратила на рад и закључила уговор о раду 23.08.2011. године по коме тужиља заснива радни однос на неодређено време на радном месту библиотекар. По престанку радног односа код тужене, тужиља је била у радном односу у ОШ ''ВВ'' ... у периоду 01.09. до 31.12.2009. године, затим у ОШ ''ГГ'' ... у периоду 01.01.2010. до 22.08.2011. године и остваривала зараду. Тужиља је и члан удружења ''...'' у ..., непрофитне организације у којој није остваривала приходе. Била је пријављена код Националне службе за запошљавање, али није била ангажована. Према налазу вештака у периоду удаљења са рада 01.02. до 25.03.2008. године тужиљи је мање исплаћена накнада зараде од укупно 45.700,68 динара, а припала би јој накнада зараде од укупно 766.621,00 динара за тражени период од 01.04.2008. до 22.08.2011. године (од када ради на радном месту библиотекара) уз умањење на име зараде које је остварила радећи у другим школама, што чини износ од укупно 812.321,69 динара.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље закључујући да, без обзира што је решење о отказу поништено као незаконито, тужиљи не припада право на накнаду штете у виду изгубљене зараде јер је одговорна за повреду радне обавезе, којом се терети.

Супротно, по оцени другостепеног суда тужиља има право на изгубљену зараду јер је решење о отказу поништено као незаконито.

Становиште другостепеног суда је правилно.

Према члану 191. Закона о раду који се у конкретном случају примењује (''Службени гласник РС'' 24/05, 61/05, 54/09) ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад ако запослени то захтева (став 1). Поред враћања на рад послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно осигурање (став 2). Накнада штете умањује се за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (став 3).

Имајући у виду да је у конкретном случају поништено као незаконито решење о отказу од 02.04.2008. године, тужиља има право на накнаду штете која је настала услед незаконитог престанка радног односа по цитираној одредби 191. Закона о раду. При томе, супротно ревизијским наводима, није битно да ли је решење поништено због формалних или суштинских недостатака. Оно је поништено као незаконито и у тој ситуацији тужиља може основано потраживати накнаду штете која је у овом случају правилно утврђена налазом и мишљењем вештака умањена за износе које је тужиља у међувремену остварила радом у две основне школе.

Преосталим ревизијским наводима се оспорава утврђено чињенично стање, што не може бити ревизијски разлог у смислу чл. 407. став 2. ЗПП.

Како трошкови одговора на ревизију не спадају у оне трошкове који су неопходни за вођење поступка у смислу чл. 154. став 1. ЗПП то је одлучено као у ставу другом изреке.

На основу члана 414. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Председник већа судија

Предраг Трифуновић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић