Решењем Вишег суда у Ужицу Гж 681/19 од 13.12.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба крајњег корисника и потврђено решење Првог основног суда у Београду Р1 312/16 од 24.01.2018. године, исправљено решењем тог суда Р1 312/16 од 04.04.2018. године, у првом ставу изреке. Ставом другим изреке, исто решење укинуто је у трећем ставу изреке - делу одлуке о трошковима ванпарничног поступка, и предмет враћен првостепеном суду на поновнии поступак и одлучивање.

Против правноснажног решења донетог у другом степену крајњи корисник је, на основу члана 404. Закона о парничном поступку (ЗПП), благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и битних повреда парничног и ванпарничног поступка.

Предлагачи су поднели одговор на ревизију.

Ревизија предвиђена одредбом члана 404. ЗПП (посебна ревизија), која се у ванпарничном поступку сходно примењује на основу члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку (ЗВП), може се изјавити само због погрешне примене материјалног права. Због тога Врховни касациони суд, при оцени њене дозвољености, није узимао у обзир ревизијске наводе о учињеним битним повредама парничног и ванпарничног поступка.

Према члану 404. став 1. ЗПП, ревизија је дозвољена и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да постоји потреба разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или дати новог тумачења права.

По оцени Врховног касационог суда, у овој правној ствари нема потребе за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Побијано другостепено решење не одступа од праксе судова који одлучују о новчаној накнади за експроприсане непокретности, и уставноправном прихватљивом тумачењу одредбе члана 42. Закона о експропријацији која не искључује могућност суда да и поред процене коју је дала пореска управа изведе и друге доказе (вештачење) које предложе учесници, ако процени да су од значаја за одређивање накнаде (одлука Уставног суда Уж 5686/2011 од 28.02.2013. године). С`тога, не постоје ни други разлози предвиђени чланом 404. став 1. ЗПП због којих би у овом случају посебна ревизија крајњег корисника била дозвољена.

Сходно изложеном, одлучено као у првом ставу изреке.

Према одредби члана 27. став 2. ЗВП, у поступку у коме се одлучује о имовинскоправним стварима ревизија је дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинскоправним споровима, ако тим или другим законом није друкчије одређено.

Закон о експропријацији и Закон о ванпарничном поступку (чланови 132-140) не садрже одредбе о ревизији, па се зато дозвољеност ревизије у поступку одређивања накнаде за експроприсану непокретност цени на основу члана 403. став 2. ЗПП - по висини одређене накнаде.

У конкретном случају, висина новчане накнаде одређена за сваког од предлагача, у положају обичних активних супарничара, очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије која је меродавна за оцену дозвољености ревизије у имовинскоправним споровима, због чега ревизија крајњег корисника није дозвољена.

Из наведених разлога, на основу члан 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, у вези са чланом 30. став 2. ЗВП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Трошкови предлагача за састав одговора на ревизију, по оцени Врховног касационог суда, нису били нужни. Зато је захтев предлагача за накнаду тих трошкова одбијен и применом члана 165. став 1. и члана 154. ЗПП у вези члана 30. став 2. ЗВП, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић