Правноснажном пресудом утврђена је ништавост одредбе уговора о кредиту којом је предвиђено право тужене банке да од тужиоца, као корисника кредита, наплати трошкове обраде кредита и пуштања кредита у течај у процентуалном износу у односу на укупан износ одобреног кредита и обавезана је тужена да тужиоцу исплати износ који му је по овом основу одмах по исплати средстава кредита наплатила, са законском затезном каматом од дана стицања без основа до исплате. Ово због тога што тужена није доказала на шта се односе трошкови обраде кредитног захтева и пуштања кредита у коришћење у износу који је тужиоцу наплаћен.

Нижестепени судови су, на основу утврђеног чињеничног стања, донели одлуку у складу са правним ставом Врховног касационог суда, о дозвољености уговарања трошкова кредита, усвојеним на седници Грађанског одељења одржаној 22.05.2018. године и израженим у бројним пресудама Врховног касационог суда. Према овом правном ставу банка има право на наплату трошкова и накнада банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. Трошкови обраде кредита и пуштање кредита у течај, као и други трошкови које банка обрачунава кориснику приликом одобравања кредита или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава кориснику у току реализације уговора о кредиту, могу бити исказани у процентуалном или фиксном износу и наплаћују се само кроз обрачун ефективне каматне стопе.

Из наведног разлога нису испуњени услови да се у овој парници прихвати одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној.

Врховни касациони суд је имао у виду да је право банке да од тужиоца наплати трошкове обраде кредита предвиђено ставом 1. члана 6. уговора о кредиту, а да је правноснажном пресудом, у складу са постављеним тужбеним захтевом, утврђена ништавост одредбе члана 6. уговора о кредиту у целини, као и да за одлуку којом је утврђена ништавост осталих ставова овог члана уговора, нижестпени судови нису дали разлоге. Наведено није од утицаја на другачију одлуку о изјављеној ревизији, јер је, према стању у списима, тужена током поступка оспоравала тужбени захтев постављен само у односу на трошкове обраде кредита, у ком делу оспорава правилност побијане пресуде и у изјављеној ревизији.

Из свих наведених разлога, применом члана 404. ЗПП, Врховни касациони суд одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Одредбом члану 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 20.11.2019. године, а у њој је као вредност предмета спора означен износ од 12.200,00 динара. Првостепена пресуда донета је 12.03.2020. године. Другостепена пресуда донета је 09.06.2020. године.

Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности у којем вредност побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ревизија тужене није дозвољена применом члана 479. став 6. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић