У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је власник три етаже у пословно- стамбеном објекту који се налази на кат. парцели бр. .., уписан у листу непокретности .. КО ... . Померање тла (клизиште) које проузрокује штету на овим објектима тужиље појавило се током 2006. године. По пријави тужиље, комисија туженог изашла је на лице места дана 13.04. и 12.05.2006. године. Оштећење објекта тужиље поновило се дана 24.06.2011. године, када је општину Ивањица захватила елементарна непогода. Тужиљи је дана 25.11.2011. године издата употребна дозвола за коришћење објеката након санације објекта, а истог дана тужиља је потписала изјаву да се одриче права на накнаду уколико се појаве оштећења од клизишта на објектима за које се издаје употребна дозвола. Првостепени суд је у допуну доказног поступка саслушао тужиљу и сведоке - запослене у општини Ивањица ради разјашњења околности у вези појаве клизишта, стања клизне равни током година и утицаја на објекте тужиље.

Код напред утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови усвајају тужбени захтев којим је тужиља тражила да се предузму мере ради отклањања опасности од будуће штете на њеним објектима. Ова одлука је заснована на члановима 46. и 47. Закона о заштити од елементарних непогода и других већих непогода, затим на члану 131. Закона о ванредним ситуацијама и на члану 156. Закона о облигационим односима.

У образложењу ових одлука се наводи да је јединица локалне самоуправе (тужени) пасивно легитимисана у парници у којој се тражи предузимање и финансирање мера заштите од елементарних непогода, односно финансирање потреба заштите и спасавања људи и имовине. Такође се наводи да је тужени према општима правилима о проузроковању штете из Закона о облигационим односима дужан да предузме радње ради отклањања извора опасности.

Становиште нижестепених судова је правилно.

Неспорна је чињеница да се објекти тужиље налазе у зони клизишта, затим да су се прва померања тла догодила 2006. године, те да је клизиште од свог настанка активно о чему су посведочили запослени код туженог-грађевински инспектори који су излазили на лице места. Тужиља се више пута обраћала туженом у циљу решавања овог проблема. Ова чињенице указују да је опасност од наступања штете на страни тужиље постојећа и претећа, будући да је клизна раван изнад њеног објекта активна и да сходно томе иста ужива правну заштиту по члану 156. Закона о облигационим односима. Тужени не спори постојање клизне равни изнад објеката тужиље и чињеницу да је клизиште активно, али наводи да не поседује финансијска средства за санацију клизишта већ иста морају бити обезбеђена на републичком нивоу.

Насупрот изнетом, постојање средстава на страни туженог не може бити од утицаја на његову обавезу која јасно проистиче из релевантних одредби Закона о заштити од елементарних непогода и других већих непогода и Закона о ванредним ситуацијама. Посебно су значајни чланови 46. и 47. Закона о заштити од елементарних непогода и других већих непогода којима је прописана превентивна улога јединице локалне самоуправе у циљу заштите људи и материјалних добара од елементарних непогода, као и обавеза финансирања ових мера. Тужиља не може трпети штетне последице у остваривању права и бити изложена опасности за чије отклањање одговара тужени због недостатка финансија на страни тог одговорног лица. Сходно наведеном, пасивна легитимације туженог је постојећа, а јасне и потпуне разлоге у прилог томе дао је првостепени суд.

Начин заштите објекта тужиље тражен је према елаборатима које је тужени наручио од стране друштава „Геопут“ у августу 2009. године и „Геотехника“ у мају 2014. године, а који нису реализовани због недостатка средстава. Примереност мера из ових аката у решавању проблема (извора опасности) није била предмет спорења међу странкама.

Није од утицаја на другачије пресуђење то што се тужиља приликом издавања употребне дозволе од 25.11.2011. године (након поновног активирања клизишта, оштећења објекта, затварања од стране грађевинске инспекције и санације) писаном изјавом одрекла права на накнаду уколико се појаве оштећења од клизишта на објектима за које се издаје употребна дозвола. Предмет овог спора није накнада штете због оштећења објекта, већ отклањање извора опасности у циљу спречавања будуће штете, а за које по слову закона одговара тужени.

На основу изложеног, применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку пресуђено је као у изреци ове одлуке.

Председник већа – судија

др Драгиша Б. Слијепечевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић