Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11...55/14) и утврдио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Без утицаја су ревизијски наводи o битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези чланова 7. став 2. и 230. став 1. ЗПП, учињеној у поступку пред другостепеним судом, с обзиром да је другостепени суд одлучивао на основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је био у радном односу на неодређено време код туженог по уговору о раду број .. од 31.05.2000. године на пословима шивача рубља све до 28.06.2011. године, када је анексом уговора о раду премештен на послове комбисте који подразумевају продају робе туженог на терену и утврђен му је коефицијент зараде од 1,00. Наведене послове је обављао све до 07.04.2012. године када му је престао радни однос на основу решења о отказу уговора о раду. Тужиоцу је исплаћена отпремнина због престанка радног односа према обрачуну минималне зараде.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду налазећи да је законито, јер је тужени угасио сектор у оквиру свог привредног друштва у коме је тужилац био запослен, те да су отказани уговори о раду како тужиоцу тако и свим запосленима у том сектору, па је тужени у обавези да тужиоцу исплати разлику отпремнине која је обрачуната и исплаћена на основу минималне зараде јер је тужилац примао већу зараду која му је исплаћивана на руке.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и поништио као незаконито решење о отказу уговора о раду и туженог обавезао да тужиоца врати на рад, полазећи од неспорне чињенице да је тужилац у време престанка радног односа обављао послове комбисте (комби – продаје), а да је отказ уговора о раду дат тужиоцу у односу на послове радника у магацину због престанка потребе за његовим радом. Зато је првостепени суд извео погрешан закључак да је предметно решење законито јер је угашен сектор у оквиру привредног друштва туженог у коме је тужилац био запослен.

По оцени Врховног касационог суда становиште другостепеног суда је правилно.

Према одредби члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05, 61/05, 54/09,) која је важила у време доношења предметног решења о отказу уговора о раду тужиоцу, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. Послодавац овакву одлуку доноси када код њега наступе економске, технолошке и организационе промене. Спровођење ових промена спада у аутономну и самосталну област деловања предузећа па парнични суд не може да цени њихову целисходност и оправданост у радном спору. Међутим, одредбама чланова 153.-158. Закона о раду прописан је начин утврђивања вишка запослених код послодавца и мере које треба да предузме, као и када је, с обзиром на укупан број запослених и број запослених који су вишак, неопходно доношење програма и поступак његовог доношења. У спору у коме се испитује законитост отказног разлога из наведене законске одредбе, на послодавцу је терет доказивања постојања ових промена и последица до којих оне доводе (смањење потребе за радом или укидање радних места).

У конкретном случају тужиоцу је отказан уговор о раду на пословима радника у магацину због престанка потребе за његовим радом, па како је неспорно да је у време доношења оспореног решења тужилац обављао послове комбисте (комби – продаје), неосновани су наводи ревизије да наведена чињеница није била битна за оцену законитости овог отказног разлога. Супротно наводима ревизије, у односу на конкретно радно место се цени да ли је отказни разлог оправдан, па тужени на коме је био терет доказивања није доказао постојање оправданог отказног разлога и законитост процедуре давања отказа тужиоцу по основу технолошког вишка. Имајући у виду утврђено чињенично стање и материјално право које у конкретном случају треба применити, правилно је другостепени суд закључио да је оспорено решење незаконито са становишта његове садржине и датих разлога за отказ, па је без утицаја позивање ревидента на своје наводе изнете у поступку да је радно место на коме је тужилац радио у време доношења оспореног решења укинуто. Правилно је одлучено и о захтеву тужиоца за враћање на рад, као правне последице незаконитог отказа, сагласно члану 191. став 1. Закона о раду.

На основу члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић