Врховни касациони суд је одлучујући о сукобу стварне надлежности на основу одредбе члана 23. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09, 36/11 и 53/13 – УС), који се у конкретној ситуацији примењује на основу одредбе члана 506. став 1. важећег Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр.116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18-УС), утврдио да је за одлучивање о предлогу за понављање поступка, стварно надлежан Апелациони суд у Београду.

Други општински суд у Београду, пресудом П 6294/06 од 08.06.2007. године, одбио је тужбени захтев тужиље, којим је тражила да се утврди да је стекла станарско право на стану, ближе описаном у изреци пресуде, на основу ванбрачне – брачне заједнице са пок. ВВ, што би тужени били дужни да трпе да са тужиљом у року од 15 дана од правноснажности пресуде закључе уговор о коришћењу стана, а уколико тужени са тужиљом не закључи уговор, пресуда би имала снагу уговора о коришћењу стана (став први изреке). Одбио је као неоснован предлог за доношење привремене мере, којим је тражено да се забрани туженима располагање у смислу додељивања на коришћење трећем лицу предметног стана (став други изреке). Обавезао је тужиљу да накнади туженом Фабрика картона „Умка“, трошкове поступка у износу 27.450,00 динара (став трећи изреке).

Окружни суд у Београду, пресудом Гж 13866/07 од 20.03.2008. године, одбио је као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Другог општинског суда у Београду П 6294/06 од 08.06.2007. године.

Врховни суд Србије, решењем Рев 2014/09 од 02.07.2009. године, одбацио је као недозвољену ревизију тужиље, изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж 13866/07 од 20.03.2008. године.

Врховни касациони суд, решењем Рев 683/11 од 07.09.2011. године, одбацио је као недозвољен предлог за понављање поступка, окончаног пред Врховним судом Србије решењем Рев 2014/09 од 02.07.2009. године.

Тужиља је поднеском од 02.11.2011. године, предложила да првостепени суд спроведе поступак за понављање поступка у коме ће одлучити о дозвољености ревизије од 22.05.2008. године.

Први основни суд у Београду, решењем П 62180/2010 од 01.02.2019. године, одбацио је као недозвољен предлог за понављање поступка о дозвољености изјављене ревизије од 22.05.2008. године.

Тужиља је 02.03.2012. године поднела захтев за заштиту законитости, са предлогом да Врховни касациони суд исти усвоји као основан и решење Врховног суда Србије Рев 2014/09 од 02.07.2009. године и решење Врховног касационог суда Рев 683/11 од 07.09.2011. године укине и предмет додели једном од већа ради одлучивања о ревизији тужиље од 22.05.2008. године.

Виши суд у Зајечару, решењем Гж 476/13 од 15.04.2014. године, укинуо је решење Првог основног суда у Београду П 62180/2010 од 01.02.2012. године и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.

Други основни суд у Београду, дана 01.06.2015. године одржао је рочиште поводом предлога за понављање поступка и после закључења истог донео одлуку да се списи предмета доставе Вишем суду у Београду ради одлучивања.

Одредбом члана 32. став 1. ЗПП је прописано да, ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела. Одредбом става 2. овог члана, да, кад се спор води о постојању закупног односа, вредност се рачуна према једногодишњој закупнини, осим ако се ради о закупном односу закљученом на краће време.

Одредбом члана 468. ЗПП је прописано да, не сматрају се споровима мале вредности, спорови о непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине.

Према томе, иако се у конкретној ситуацији тужбеним захтевом не тражи утврђење права својине или утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, већ утврђење станарског права, то се ради о спору у вези непокретности, због чега се не може сматрати спором мале вредности, у смислу члана 468. ЗПП.

Одредбом члана 427. ЗПП је прописано да, рочиште за расправљање о предлогу за понављање поступка држи се пред председником већа првостепеног суда, осим ако расправљање о предлогу није спојено са расправљањем о главној ствари.

Одредбом члана 429. став 1. да, ако се предлог за понављање поступка односи искључиво на поступак пред другостепеним судом, председник већа првостепеног суда ће по одржаном рочишту за расправљање, о предлогу за понављање поступка доставити том другостепеном суду ради доношења одлуке.

Како је у конкретној ситуацији поступак правноснажно окончан доношењем пресуде Окружног суда у Београду Гж 13866/07 од 20.03.2008. године, као другостепеног и после доношења Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 111/09, који је ступио на снагу 29.12.2009. године), понављање поступка је могуће само пред првостепеним и другостепеним судом, то је за доношење одлуке о предлогу тужиље за понављање поступка (у коме ће се поново одлучити о дозвољености ревизије од 22.05.2008. године, по поднеску тужиље од 02.11.2011. године), надлежан Апелациони суд у Београду, као другостепени суд, на основу одредбе члана 24. став 2. Закона о уређењу судова, при чему ће ценити да ли је понављање поступка могуће пред судом који одлучује о ванредним правним лековима, те да ли је о истом већ одлучено решењем Врховног касационог суда Рев 683/11 од 07.09.2011. године.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 23. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић