Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку.

Тужилац није доставио одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 и 55/14), који се примењује на основу одредбе члана 506. став 2. тог закона и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде одредаба парничног поступка се ревизијом не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог на неодређено време на основу уговора о раду број ... од ...2009. године, почев од ...2009. године и обављао је послове ... у оквиру којих је учествовао у организацији поводом одржавања конференција за новинаре, промоција страних ауто-мото организација и малих ауто-мото клубова са територије РС у просторијама подрумског дела зграде који је адаптиран за одржавање састанака, прослава и промоција за потребе туженог и чланова туженог, других спортских друштава и клубова. Тужиоцу је дана ...2009. године достављено упозорење на постојање разлога за отказ уговора о раду заведено под бројем ... од ...2009. године, због тога што је тужилац са представником Привредног друштва „ББ“ д.о.о. ..., закључио уговор о организацији годишње прославе овог друштва у просторијама пословног клуба туженог у ул. ... у ..., а да за то није имао сагласност руководиоца. Тужилац се, преко пуномоћника, изјаснио о упозорењу писаним путем дана ...2009. године. Тужени је након тога спровео поступак одлучивања о одговорности запосленог у коме је утврдио да тужени није регистрован и да не испуњава услове за обављање пословне делатности у оквиру које је тужилац закључио уговор о организацији годишње прославе са Привредним друштвом „ББ“ д.о.о. ... и ...2009. године донео решење о отказу уговора о раду због повреде радне обавезе, којим је тужиоцу престао радни однос код туженог. Суд је утврдио да код туженог не постоји у писаном облику доказ да је одржана промоција Привредног друштва „ББ“ д.о.о. ... у просторијама туженог током 2009. године, као и да је неколико дана пре него што је требало да се одржи прослава тужилац лично усменим путем обавестио председника туженог о молби Привредног друштва „ББ“ д.о.о. ... Такође је утврђено да је председник туженог, као овлашћено лице, постигао договор са Привредним друштвим „ББ“ д.о.о. ... о одржавању прославе која је имала за сврху остваривања пословне сарадње.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца за поништај отказног решења и накнаду штете основан, закључујући да је тужилац поступао у складу са радним дужностима које је обављао у оквиру свог радног места и уз сагласност туженог, а такво становиште прихватио је и другостепени суд.

Одредбом члана 179. тачка 2) Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05, 61/05) прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду, ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашње и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду.

Према одредби члана 191. став 4. Закона о раду, ако суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада, које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице, а према ставу 6. тог члана, послодавац и запослени могу поднети захтев из ст. 4. и 5. овог члана до окончања главне расправе пред судом.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је тужбени захтев тужиоца за поништај отказног решења и накнаду штете усвојен. У парничном поступку несумњиво је утврђено да је тужилац у свему поступао у складу са уобичајеним пословима које обавља у оквиру свог радног места на које је распоређен на основу уговора о раду и да није својом кривицом учинио повреде радне обавезе утврђене општим актом туженог или уговором о раду.

Другостепени суд је правилно закључио да је првостепени суд недовољно ценио да је тужилац остварио радни стаж код туженог у укупном трајању од само 9 месеци, а што је један од три критеријума који утичу на правилно одмеравање накнаде штете у смислу члана 191. став 4. Закона о раду. Стога је правилно закључио да тужиоцу, с обзиром на законски максимум (18 зарада) припада половина износа од оног који је досуђен првостепеном пресудом у висини од шест нето зарада у укупном износу од 303.318,24 динара, односно да му припада износ од 151.659,12 динара, имајући у виду да је тужиочева нето зарада износила 50.553,04 динара.

С обзиром на све наведено, Врховни касациони суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд није посебно ценио ревизијске наводе којима се оспорава утврђено чињенично стање, што није дозвољен ревизијски разлог и којима се понављају жалбени наводи које је другостепени суд правилно оценио.

Како је ревизија туженог одбијена као неоснована, у смислу члана 153. став 1. ЗПП одбијен је и захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић