Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени ''Projekt immobile'' д.о.о. је изјавио неблаговремену ревизију, док је тужени ВВ изјавио благовремену ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 3. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' 72/11...18/20) и утврдио да је ревизија туженог ВВ основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Међутим, основано тужени ВВ у ревизији указује да је другостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 383. став 3. и члана 8. Закона о парничном поступку, пошто је побијану пресуду засновао на другачијој оцени доказа изведеним пред првостепеним судом, без непосредног саслушања парничних странака.

Према утврђеном чињеничном стању, између туженог ''Projekt immobile'' д.о.о. Београд и извођача радова „J&M Gradnja“ Београд, закључен је 10.12.2007. године, уговор о грађењу који за предмет има изградњу објекта на к.п. бр. .. К.О. ..., тако што се извођач обавезао да радове изведе својом радном снагом и грађевинским материјалом, као и преко својих коопераната. У члану 4. тог уговора, предвиђено је да су наручилац и извођач радова, у складу добрих пословних обичаја, се договорили да ће извођач извести све радове из члана 3. уговора, а наручилац, као накнаду за услугу извођења грађевинско-занатаских радова, даје извођачу право да располаже (отуђи, компензује и прода) без посебне дозволе наручиоца, стамбене јединице које су наведене у том члану уговора, а међу којима је наведен и предметни стан број .., на другом спрату, по структури двособан, укупне површине 40,74 м2. У члану 5. уговора, предвиђено је да извођач може да располаже стамбеним јединицама из члана 4. уговора на следећи начин: стамбеним јединицама у укупној површини од 150 м2, одмах по закључењу уговора; стамбеним јединицама укупне површине од још 100 м2 када заврши и преда наручиоцу гаражу у ниском приземљу и приземље, плочу изнад тог приземља, све у грубим грађевинским радовима; стамбеним јединицама укупне површине од 100 м2 када стави објекат под кров и доврши све грубе грађевинске радове са спољном столаријом и завршном фасадом; стамбеним јединицама укупне површине од 217 м2, када доведе објекат до „сиве фазе“, а преостале стамбене јединице у површини од 83 м2, када преда потпуно завршени објекат у складу са тим уговором. У истом члану је предвиђено да се наручилац обавезује да извођачу преда потврду да је стан исплаћен у целости за поједину стамбену јединицу, у складу са динамиком извршења обавезе извођача одређене претходним ставом, а наручилац ће потврду предати у погледу оних стамбених јединица које одреди извођач, а у оквиру унапред одређене укупне квадратуре. Између продавца „J&M Gradnja“ Београд, и купца, тужиље АА, 26.03.2008. године, закључен је уговор о купопродаји стана број .., на другом спрату, у објекту који се налази на к.п. .. К.О. ..., у улици ... бр. .. у Београду, Општина Звездара, у ком је наведено да је продавац стекао право да располаже тим станом на основу уговора у грађењу овереног код Петог општинског суда у Београду под бројем Ов. 37451/07 од 25.12.2007. године и да је купопродајна цена стана 36.666 евра. Тужиља је платила купопродајну цену продавцу, па јој је издата признаница 26.03.2008. године, којом директор „J&M Gradnja“ ГГ, потврђује да је од АА примио 36.666 евра на име исплате купопродајне цене за стан број .. у улици ... бр. .., на основу уговора о купопродаји од 26.03.2008. године. Тужени је извођачу радова издао две сагласности за продају станова бр. .. и бр. .., за које је извођач доставио доказе да је плаћена цена. Вођен је поступак за обезбеђење доказа по предлогу предлагача ''Projekt immobile'' д.о.о. против противника предлагача „J&M Gradnja“ Београд, од 06.02.2009. године, на околност количине изведених радова имајући у виду да је противник предлагача децембра 2008. године престао са извођењем – испуњењем својих уговорних обавеза на градилишту на к.п. бр. .. К.О. ... у улици ... бр. .. у Београду. У том поступку, изведен је доказ вештачењем преко вештака Градимира Крстића и утврђено да је на дан 27.02.2009. године, укупна грађевинска вредност изведених радова износила 22.587.705,45 динара, а да укупна вредност радова по систему „кључ у руке“ износи 76.166.066,50 динара, те да укупна вредност радова који треба да се изведу износи 53.316.246,15 динара. Тужени ''Projekt immobile'' д.о.о. је закључио уговор о купопродаји предметног стана са туженим ББ, 29.02.2012. године, коме је предметни стан продао за купопродајну цену од 20.000 евра, а тај уговор оверен је пред Првим основним судом у Београду 29.02.2012. године под бројем Ов. 36978/12. Тужени ББ је 18.04.2013. године, предметни стан продао туженом ВВ на основу уговора о купопродаји стана овереног пред Првим основним судом у Београду под бројем Ов. 71811/2013.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, након што је у доказном поступку саслушао парничне странке и сведока ДД, тужбени захтев тужиље одбио у целини пошто није поклонио веру њеном исказу налазећи да је исти неубедљив, нелогичан и срачунат на успех у спору, а противан изведеним доказима, док је прихватио исказ законског заступника туженог ''Projekt immobile'' д.о.о. Београд и сведока ДД, чији искази су оцењени као јасни, искрени и дати на основу непосредних сазнања, а у складу са осталим изведеним доказима. По налажењу првостепеног суда, тужиља није доказала да је стекла право својине на предметном стану јер је уговор о купопродаји закључила са фирмом „Ј&M Gradnja“, која је била извођач радова и која није могла да слободно располаже тим станом пошто је било договорено да та фирма заврши комплетну зграду, а ако би пре тога располагала неким станом, била јој је потребна сагласност, односно потврда наручиоца радова туженог ''Projekt immobile'' д.о.о. Београд, која у конкретном случају није постојала. Власник фирме „J&M Gradnja“ је тражио сагласност само за два стана и то за стан број .. и за стан број .., један површине 62 м2, а други 43 м2, док за предметни стан сагласност није тражена. У односу на уговоре о купопродаји закључиване између тужених, првостепени суд је нашао да тужбени захтев тужиље није основан пошто је тужени ББ предметни стан купио од власника, туженог ''Projekt immobile'' д.о.о. Београд, који је ималац дозволе за градњу зграде у којој је предметни стан, а због тога и уговор о купопродаји који је закључен између ББ као продавца и ВВ као купца од 18.04.2013. године, такође производи правно дејство јер је продавац стекао право на предметном стану по уговору закљученим са претходним власником.

Другостепени суд је, након одржане расправе на којој је прочитао писане доказе и записнике о саслушању парничних странака и сведока, укинуо првостепену пресуду и тужбени захтев тужиље усвојио, јер је из дописа који је упућен од стране пуномоћника туженог ''Projekt immobile'' д.о.о. Београд извођачу радова „J&M Gradnja“ закључио да је извођач извео 30% уговорених радова и тиме од укупно уговорене површине станова од 625,05 м2 оправдао 195,60 м2 па је, по мишљењу другостепеног суда, извођач радова могао да располаже стамбеном површином од 195,60 м2 јер је та површина, према одредбама уговора о грађењу, компензована са вредношћу средстава које је извођач уложио у градњу. Уговори о купопродаји тог истог стана, закључени између тужених, по мишљењу другостепеног суда су ништави, пошто је „неспорно утврђено да се тужиља налази у предметном стану још од 2009. године и да је извршила одређена улагања“, па је њен правни положај другостепени суд ценио у складу са одредбом члана 41. Закона о основама својинскоправних односа, налазећи да тужиља има јачи правни основ за стицање права својине на спорном стану.

Међутим, исказ тужиље која се, између осталог, изјаснила да је у поседу предметног стана од 2009. године тако што се у стан уселила и извела одређене радове, оспорио је тужени ВВ указујући да је против тужиље поднео тужбу због сметања поседа јер је он, а не тужиља, био у поседу предметног стана, а првостепени суд, при одлучивању својом пресудом, није прихватио исказ тужиље нашавши да је исти неубедљив, нелогичан, срачунат на успех у спору и противан изведеним доказима, док је прихватио исказ законског заступника туженог ''Projekt immobile'' д.о.о. и сведока ДД који су се изјаснили да је прибављање сагласности за продају предметних станова било потребно за све станове, па и предметни стан, јер би у противном, извођач радова могао да прода све станове без знања инвеститора. Супротно томе, другостепени суд је своју одлуку засновао на исказу тужиље о томе да је она у државини предметног стана.

Продаја туђе ствари обавезује уговараче, али купац који није знао или није могао знати да је ствар туђа, може, ако се услед тога не може остварити циљ уговора, раскинути уговор и тражити накнаду штете, јер је тако прописано одредбом члана 460. Закона о облигационим односима. Дакле, продаја туђе ствари није разлог ништавости уговора. Однос наручиоца и извођача радова по Уговору о грађењу од 10.12.2007. године није од утицаја на законитост правног посла (уговор о купопродаји од 23.03.2008.године) као основа за истицање својинско правног захтева тужиље. Код вишеструке продаје стана, што је овде случај, о јачем праву се одлучује применом одредбе члана 41. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, која прописује да кад се два лица сматрају претпостављеним власницима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно. Ако су правни основи ових лица исте јачине првенство има лице код кога се ствар налази.

У конкретном случају, тужиља и тужени ББ имају правне основе исте јачине, јер су предметни стан стекли теретно (уговорима о купопродаји), па је за одлучивање по паулијанској тужби (по основу јачег права на посед), битна чињеница код кога се ствар налази, у смислу одредбе члана 41. став 2. Закона о основама својинскоправних односа. Првостепени суд није поклонио веру исказу тужиље која је, између осталог, тврдила да је у поседу предметног стана од 2009. године, па је нејасан закључак другостепеног суда да је та чињеница неспорно утврђена. Другостепени суд није имао могућност да, без непосредног саслушања парничних странака и евентуално сведока, своју одлуку заснује на другачијој оцени доказа изведених пред првостепеним судом. Наиме, при опредељењу да се пред другостепеним судом понове већ изведени докази, другостепени суд је дужан да поступи на начин прописан одредбом члана 384. став 1. Закона о парничном поступку, односно да на расправу позове странке и њихове пуномоћнике, као и оне сведоке за које одлучи да их саслуша. Ако налази да је првостепени суд погрешно оценио исказе странака и сведока на чијим исказима је засновао утврђење о каквој битној чињеници, другостепени суд је дужан да изведе доказ непосредним саслушањем странака, односно сведока, како би имао могућност да формира и у оценом доказа образложи сопствено уверење, на основу одредбе члана 8. Закона о парничном поступку. Пошто је другостепени суд другачије ценио исказе странака и сведока које није непосредно саслушао, таквим поступањем је учинио битну повреду одредаба парничног поступка јер је неправилна примена одредбе члана 383. став 3. у вези члана 8. Закона о парничном поступку била од утицаја на доношење законите и правилне пресуде, имајући у виду да се искази парничних странака разликују о битној чињеници, а то је чињеница државине односно код кога се ствар (предметни стан) налази.

У поновном поступку, потребно је да другостепени суд отклони битну повреду на коју му је указано овим решењем, тако што ће, ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или да су у поступку пред првостепеним судом учињене битне повреде одредаба парничног поступка, и закаже расправу ради одлучивања о жалби тужиље, у складу са овлашћењем из члана 383. став 3. и члана 384. Закона о парничном поступку, поновним извођењем доказа и саслушањем парничних странака и сведока да утврди ко је у савесној државини предметног стана, јер од утврђења те чињенице зависи одлука о јачем праву, а стим у вези и одлука о својинско правном захтеву тужиље.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка јер зависи од одлуке о главној ствари.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 415. став 1. Закона о парничном поступку.

Претходном оценом ревизије туженог ''Projekt immobile'' д.о.о. Београд, Врховни касациони суд је утврдио да је неблаговремено поднета, имајући у виду да је пуномоћнику тог туженог побијана пресуда другостепеног суда Гж 4875/19 од 19.01.2021. године достављена 18.02.2021. године, што следи из повратнице здружене предмету, а да је тужени ''Projekt immobile'' д.о.о. ревизију изјавио препорученом пошиљком предатој пошти 23.03.2021. године.

Одредбом члана 403. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде.

Последњи дан рока у ком је тужени ''Projekt immobile'' д.о.о. Београд, имао могућност да благовремено изјави ревизију био је 22.03.2021. године (понедељак), па је ревизија тог туженог од 23.03.2021. године, неблаговремена.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић