Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 3416/2021 од 16.12.2021. године, ставом првим изреке, делимично је преиначена првостепена пресуда у усвајајућем делу и одбијен захтев тужиоца за исплату затезне камате на износ од 7.179,80 динара на дан 31.01.2016. године и на износ од 7.989,33 динара за дан 31.01.2017. године. Ставом другим изреке, одбијена је жалба и потврђена првостепена пресуда у преосталом усвајајућем делу. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања са предлогом да се о ревизији одлучи у смислу члана 404. став 1. ЗПП.

Како су испуњени услови за примену одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. тог закона („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20) и утврдио да ревизија није основана.

У проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка предвиђена чланом 374. став 2 тачка 2. ЗПП, на коју ревзијски суд пази по службеној дужности, док указивање на повреду из члана 374. став 1. у вези члана 231. ЗПП нема значаја јер није учињен у поступку пред другостепеним судом и ревизија се не може изјавити из тог разлога.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је са туженим закључио Уговор о раду на неодређено време дана 11.05.2012. године ради обављања послова ... . Побијаним решењем туженог од 28.06.2017. године, тужиоцу је отказан Уговор о раду од 11.05.2012. године, јер је код послодавца дошло до економских и организаиоцних промена због чега је престала потреба за обављањем послова које тужилац обавља, а не може да му се обезбеди нека од мера за запошљавање код послодавца. У решењу је наведено да се запосленом на основу решавања вишка запослених исплаћује отпремнина у висини од 62.473,81 динара, која ће се исплатити на дан престанка радног односа, а пре уручења решења, као и да ће послодавац запосленом исплатити све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа. Међутим, у време када је потписао пријем наведеног решења, тужиоцу није исплаћена отпремнина, а није му исплаћена ни накнадно до дана пресуђења, иако је потписао изјаву којом потврђује пријем отпремнине са датумом 23.06.2017. године. Тужилац је изјаву потписао, као и сви други запослени којима је по истом правном основу отказан уговор о раду, због престанка рада пословне јединице туженог – огранка угоститељства односно хотела „ББ“ у ..., јер је то од њега, као и од других запослених у том хотелу, тражено уз обећање да ће отпремнина бити исплаћена. Тужилац је у току године користио годишњи одмор у трајању од 15, а не 20 радиних дана колико износи законски минимум и накнада за неискоришћени годишњи одмор за 2015. годину износи 7.179,80 динара, за 2016. годину 7.989,33 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је тужиоцу отказ дат незаконито, јер му пре отказа Уговора о раду и пре пријема решења о престанку радног односа, није исплаћена отпремнина сагласно члану 158. Закона о раду. Чињеница постојања исправе о исплати отпремнине није од утицаја, с обзиром да тужиоцу отпремнина није исплаћена пријемом решења о отказу. Такође, тужени није пружио доказе да је тужиоцу понудио премештање на друге одговарајуће послове у законом прописаној процедури. Како је тужилац захтевао накнаду штете уместо враћања на рад, применом одредаба члана 191. став 5. и 8. у вези става 1. Закона о раду досуђена је накнада штете у висини 5 зарада коју је тужилац остварио у мају 2017. године, а применом члана 76. у вези члана 68 и 69 тог закона досуђена је накнада штете за неискоришћени део годишњег одмора.

Према одредби члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05...64/17), запосленом може да престане радни однос, ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то: ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. Одредбом члана 158. став 1. тог закона предвиђено је да послодавац исплату отпремнине врши пре отказа уговора о раду. Наведена законска одредба је императивне природе и њена примена не зависи од воље послодавца или запосленог. Обавеза послодавца да пре намераваног отказа запосленом за чијим радом је престала потреба исплати отпремнину представља услов за законитост отказа уговора о раду у смислу члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду. Намена отпремнине је да се запосленом обезбеди финансијска подршка у периоду између престанка једног и почетка другог радног односа и зато је битно да се тужиоцу исплати отпремнина пре престанка радног односа. Ова обавеза послодавца је неотуђиво Уставом зајемчено право запосленог за случај престанка радног односа односно због престанка потребе за његовим радом.

У конкретном случају тужиоцу је престао радни однос 28.06.2017. године, док му отпремнина није исплаћена пре пријема решења о отказу. Зато је захтев тужиоца за поништај решења отказа уговора о раду основан и правилно су одлучили нижестепни судови када су усвојили његов захтев. Неоснован је ревизијски навод да решење о отказу не може бити незаконито, јер је тужилац својим изјавама потврдио пријем отпремнине, код утврђеног да, иако је потписао изјаве о пријему отпремнине, тужиоцу отпремнина није исплаћена на дан престанка радног односа, а пре уручења решења. Оспоравање чињенице да отпремнина није исплаћена ревидент врши кроз своју оцену исказа сведока, на који начин указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП што не може бити ревизијски разлог у смислу члана 407 ЗПП. У преосталом делу у погледу чињенице пружања доказа да је тужиоцу понудио премештање на друге одговарајуће послове, ревизијом се фактички напада утврђено чињенично стање што не представља ревизијски разлог у смислу напред наведене законске одредбе. Поред тога, ови наводи су истицани у жалби и били су цењени од стране другостепеног суда.

На основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић