Правноснажном пресудом, применом материјалног права из члана 376. Закона о облигационим односима и применом правила о терету доказивања из члана 231. ЗПП одбијен је као неоснован тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, коју је тужиља претрпела 05.08.2005. године услед пада приликом изласка из аутобуса туженог, јер је из налаза и мишљења судских вештака за област ортпедије и неуропсихијатрије утврђено да је тужиља престала да трпи физичке болове 63 дана након повређивања (08.10.2005. године), да је престала да трпи страх 7 месеци након повређивања (05.03.2006. године), да је код тужиље естетско наружење средњег степена настало 2005. године, да је укупно умањење животне активности 35% трајно, а да је лечење повреде пете код тужиље трајало до 04.10.2005. године односно до ортопедске констатације да је прелом зарастао, а да је тужбу за накнаду штете поднела 26.09.2016. године, након истека и субјективног и објектиног рока прописаног чланом 376. ЗОО за њено подношење. Поред наведеног, тужиља није доказала да су четири операције, од којих је последња обављена 12.11.2014. године, у узрочно последичној вези са повређивањем тужиље које се догодило 05.08.2005. године, због чега те операције нису од утицаја на почетак тока застарелости потраживања. Ово због тога што је према налазу и мишљењу вештака ортопеда до вишеструких операција тужиље након 2005. године дошло на потпуно супротном делу стопала тужиље, па се не може са сигурношћу утврдити шта је њихов узрок и постоји једнака вероватноћа да је узрок поновно повређивање тужиље, а не предметна повреда, а тужиља није предложила извођење доказа допунским вештачењем на наведене околности.

Имајући у виду да је побијаном одлуком одлучено уз адекватну примену одредаба материјалног права, као и да одлука у споровима са овом врстом тражене правне заштите зависи од чињеничног стања утврђеног у сваком конкретном случају, то Врховни касациони суд налази да у овој правној ствари не постоји потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, као ни потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, што значи да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5, у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 26.09.2016. године, у којој је као вредност предмета спора наведен износ од 980.000,00 динара. Поднеском од 09.10.2018. године тужба је преиначена повећањем тужбеног захтева. На дан преиначења тужбе 1 евро је, према средњем курсу НБС, износио 118,6632 динара, па вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде (1.530.000,00 динара) представља динарску противвредност 12.893,64 евра.

Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић