Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 4325/2022
19.10.2023. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић, Драгане Бољевић, Радославе Мађаров и Зорице Булајић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА из села ..., чији је пуномоћник Јасмина Антонијевић адвокат из ..., против туженог ЈКП „Медиана“ Ниш, чији је пуномоћник Драган Јовановић адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 3661/2022 од 11.08.2022. године, у седници одржаној дана 19.10.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 3661/2022 од 11.08.2022. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 3661/2022 од 11.08.2022. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 3661/2022 од 11.08.2022. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1 3506/21 од 20.05.2022. године у ставoвимa првом, трећем, петом и шестом изреке којима је одбијен тужбени захтев за обавезивање туженог да исплати тужиоцу, на име мање исплаћене зараде по основу минулог рада за период од априла 2014. године до октобра 2015. године, мање исплаћење накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора за период од 01.02.2015. године до 31.12.2015. године, појединачне новчане износе са законском затезном каматом од дана доспелости сваког износа до исплате и одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију предвиђену чланом 404. став 1. такона о парничном поступку - ЗПП (посебна ревизија) побијајући одлуку из свих законских разлога.

Предмет тражене правне заштите је накнада штете у висини између захтеване и исплаћене зараде према Закону о раду, уговору о раду и колективном уговору туженог, важећем у утуженом периоду, по основу мање исплаћене зараде по основу минулог рада за период од априла 2014. године до октобра 2015. године и накнаде трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 01.02.2015. године до 31.12.2015. године. Пресуђењем у овој парници судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим у одлукама ревизијског суда, донетим по тужбама запослених за исплату зараде увећане у складу са колективним уговором, у ситуацији када је повећање зараде ограничено посебним законом. Указивање ревидента на другачије судске одлуке у сличним ситуацијама не представља нужно и различито одлучивање, јер правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања. Имајући у виду наведено, у конкретном случају не постоји потреба уједначавања судске праксе, нити за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноравности грађана, ни за новим тумачењем права, па је одлучено као у ставу првом изреке, у смислу члана 404. став 2. ЗПП.