Врховни касациони суд је, испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ...18/20) оценио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по слубженој дужности. У поступку пред другостепеним судом није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. ЗПП, на коју се неосновано у ревизији указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је 28.10.1999. године засновао радни однос код туженог на радном месту ..., а касније је премештен на радно место ... у Сектору за ... . У периоду од 03.01.2018. године до 16.01.2018. године тужилац је искористио први део годишњег одмора, с тим да се након тога није вратио на рад јер је у периоду од 18.01.2018. године до 13.07.2018. године био на боловању због привремене спречености за рад услед болести. У том периоду тужилац није искористио други део годишњег одмора који је према решењу туженог требало да користи у периоду од 15.06. до 29.06.2018. године. По истеку боловања, тужилац се јавио техничком секретару Сектора ... ББ, распитао се колико му је дана неискоришћеног годишњег одмора остало и обавестио је да ће у наредном периоду користити преостали део годишњег одмора. Директор сектора се, неколико дана касније, код ББ интересовао за разлоге због којих тужилац, који више није на боловању, не долази на посао, о чему је она обавестила тужиоца и сазнала да је он на мору и да не може одмах да се врати на посао. Тужилац се вратио на посао 30.07.2018. године , технички руководилац сектора, у својству тужиочевог непосредног претпостављеног, пријавио је случај надлежној служби код туженог. Истог дана када се тужилац вратио на посао, тужени је донео и уручио му решење о удаљењу са рада, а 02.08.2018. године и упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду, којим га тужени терети за тешку повреду радне дисциплине предвиђену као отказни разлог законом, општим актима и уговором о раду, о чему се тужилац изјаснио 10.08.2018. године. Оспореним решењем од 15.08.2018. године тужени је отказао тужиоцу уговор о раду. Уобичајена пракса и начин поступања у сектору у којем је радио тужилац је била да се сва комуникација између осталог и у вези боловања и годишњих одмора искључиво одвијала преко техничког секретара Сектора ... ББ, која је била веза између запослених и њихових претпостављених, а нарочито у случајевима када је због потребе процеса рада или на захтев запослених долазило до коришћења годишњег одмора у времену ван рокова одређених решењем туженог, због чега су се сви запослени увек обраћали ББ и од ње добијали информације о начину и времену коришћења годишњег одмора.

Код тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је побијано решење туженог о отказу уговора о раду незаконито, да тужилац није учинио тежу повреду радне дисциплине која му је стављена на терет, односно да учињена повреда радне дисциплине није таквог карактера да тужилац не може наставити рад код послодавца, нити је понашање тужиоца било такво, имајући у виду све околности случаја, да оправдава отказивање уговора о раду. Према становишту судова код тужиоца није постојала свест ни намера да не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, а да се сврха кажњавања у конкретном случају могла постићи и неком другом, блажом мером.

Нижестепени судови су правилном применом материјалног права из члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 и 75/14) извели закључак да је тужбени захтев основан.

Разлоге другостепене пресуде прихвата и Врховни касациони суд.

Ревизијом се оспорава изнето становиште нижестепених судова. Ревидент указује да је тужиоцу радни однос код туженог престао отказом уговора о раду због непоштовања радне дисциплине, из разлога предвиђених чланом 179. став 3. тачка 8. Закона о раду, чланом 7. став 1. и 2. тачка 8. и 9. Колективног уговора о правима обавезама и одговорностима запослених код туженог и чланом 19. тачка 17. уговора о раду, јер у периоду од 14.07.2018. године до 30.07.2018. године није долазио на посао, а своје одсуство са рада није оправдао нити је непосредног руководиоца обавестио о разлозима недоласка на посао. Према наводима ревизије код тужиоца је постојала свест да без одобрења и решења послодавца не може да одсуствује са рада ради коришћења годишњег одмора, због чега је закључак нижестепених судова о непостојању свести да одсуствовањем са рада ради коришћења годишњег одмора не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, супротан изведеним доказима. Ревидент указује на селективну оцену изведених доказа Наведено се тиче правилности утврђеног чињеничног стања, што није законом дозвољен ревизијски разлог, према одредби члана 407. став 2. Закона о парничном поступку. Ревидент истиче и да су судови прекорачили овлашћења задирући у дискреционо право послодавца о примени мера за учињено непоштовање радне дисциплине, чиме су повредили одредбе члана 15. став 1. и став 2. Закона о раду. Овај ревизијски разлог није основан, јер суд јесте овлашћен да оцењује ваљаност и озбиљност отказног разлога. Насупрот наводима ревизије, суд је овлашћен да испита и утврди чињенице од којих зависи оцена постојања законом прописаног основа за отказ уговора о раду. На оцену законитости отказа има утицај садржина и квалификација радњи због којих је уговор о раду отказан, па се не може радити само о дискреционом праву послодавца.

Одредбом члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. Одредбом члана 7. став 1. и 2. тачка 8. и 9. Колективног уговора о утврђивању права, обавеза и одговорности запослених „Ниш-експреса“ АД од 30.07.2014. године прописано је да се под непоштовањем радне дисциплине сматра између осталог ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца ( тачка 8.), као и неоправдано одсуствовање са рада, учестало неоправдано одсуствовање или самовољно напуштање радног места у току рада и закашењење на рад (тачка 9.).

Нижестепени судови су утврдили да је тужилац био упознат са општим актима туженог у којима је прописано да одсуство са рада без одобрења послодавца, односно непосредног руководиоца или директора представља непоштовање радне дисциплине због чега се може отказати уговор о раду. Међутим, имајући у виду околности конкретног случаја, а пре свега да је тужилац о намери да након боловања искористи други део годишњег одмора обавестио техничког секретара ББ, да је то била уобичајена пракса и начин поступања у сектору у којем је радио тужилац, да је ББ била веза између запослених и њихових претпостављених којој су се сви запослени увек обраћали и од ње добијали информације о начину и времену коришћења годишњег одмора, да се код туженог дешавало да се одступа од рокова коришћења годишњег одмора у односу на рокове одређене решењем о годишњем одмору и да су све те промене најављивали и о њима били обавештавани управо од стране ББ, правилан је закључак нижестепених судова да на описани начин тужилац није учинио наведену повреду радне дисциплине - неоправдано одсуство са рада ради коришћења годишњег одмора и да код тужиоца није постојала намера да прекрши прописану радну дисциплину, нити намера да без одобрења непосредног руководиоца отпочне са коришћењем годишњег одмора. И по становишту ревизијског суда, оно што је уобичајено толерисано понашање код послодавца не може се сматрати непоштовањем радне дисциплине и у таквој ситуацији не може постојати ни свест запосленог да чини повреду радне дисциплине таквим понашањем. У конкретној ситуацији не произлази да је понашање тужиоца било у супротности са прихваћеном организацијом и технологијом рада код туженог. Радња коју је тужилац критичном приликом предузео не образује отказни разлог, нити представља повреду радне дисциплине - неоправдано одсуство са рада ради коришћења годишњег одмора, тако да у конкретном случају није ни настао отказни разлог прописан чланом 179. став 3. тачка 8. Закона о раду.

Сагласно наведеном, по оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су правилно закључили да је у конкретном случају тужиоцу незаконито престао радни однос код туженог, због чега је тужени у обавези да тужиоца врати на рад и да му призна сва права на раду и по основу рада, на основу члана 191. став 1. Закона о раду.

Из наведених разлога, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у изреци.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић