Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж2 589/23 од 14.12.2023. године, жалба тужиље делимично је усвојена, делимично одбијена, па је наведена првостепена пресуда у побијаном делу одлука садржаних у ставовима седмом и деветом изреке укинута и предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно суђење, док је у побијаном одбијајућем делу из става осмог изреке потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је одбијена жалба тужиље и првостепена пресуда потврђена у ставу осмом изреке, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и погрешно утврђеног чињеничног стања.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Врховни суд је на основу одредби чланова 403. став 2. тачка 1. и 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), у вези члана 208. Породичног закона ( „Службени гласник РС“ број 18/05 ... 6/15) испитао пресуду у побијаном делу и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

На утврђено чињенично стање је правилно примењено материјално право.

Од битних чињеница за одлуку у побијаном делу утврђено је да је у браку странака рођена заједничка малолетна ћерка ВВ ...2020. године, која је након фактичког прекида заједнице живота супружника наставила да живи са мајком. У време подношења тужбе 04.08.2022. године малолетна ВВ је имала 1 годину и 8 месеци, а у време доношења првостепене пресуде 2 године и 10 месеци. Због здравствених проблема везаних за имунитет малолетно дете је изоловано из вртића, па је тужиља ангажовала треће лице за чување детета док је она на послу у периоду од августа 2022. године до марта 2023. године. Износ о коме је одлучено побијаним делом пресуде представља једну половину дела издатака које тужиља наводи да је имала по основу ванредних трошкова издржавања малолетног детета у овом временском периоду.

Првостепени суд налази да одредбе Породичног закона, као специјалног закона који целовито регулише област законског издржавања малолетне деце, искључују примену правилу о стицању без основа из чланова 210. – 218. Закона о облигационим односима, на којима тужиља заснива захтев. Тужиља је у спорном временском периоду, у току трајања парнице, као родитељ на основу одредби чланова 68, 73. и 154. Породичног закона имала обавезу да издржава малолетно дете, па нема право на регрес по члану 165. тог Закона, по ком право на регрес припада трећим лицима која немају законску обавезу издржавања. По одредбама чланова 160. и 162. Породичног закона обавеза туженог, као другог родитеља је да доприноси месечном издржавања у фиксном, односно процентуалном износу од месечних примања, а та обавеза условљена је потребама повериоца и могућностима дужника издржавања.

Другостепени суд прихвата као правилне разлоге на којима је првостепени суд засновао пресуду, те додаје аргумент да се допринос другог родитеља дечјем издржавању одређује од времена подношења тужбе, а не ретроактивно како то тужиља тражи.

По оцени Врховног суда, утврђене су све битне чињенице за одлуку која опредељују основаност постављеног захтева, те је правилно одлучено о захтеву за исплату дела износа који је мајка издвојила за издржавање заједничког детета за период након подношења тужбе 04.08.2022. године.

Суд је сагласно одредбама чланова 226. став 1, 272. став 2. и 160. – 162. Породичног закона у парници за развод брака одлучио о доприносу туженог, као другог родитеља издржавању заједничког малолетног детета повереног на самостално вршење родитељског права тужиљи. Пресуда је правноснажна у делу обавезе за месечни износ за 18.000,00 динара, док је преко овог до тужбом траженог износа од 25.000,00 динара, предмет враћен првостепеном суду на поновно поступање и одлучивање.

Како то правилно налазе нижестепени судови, о висини обавезе туженог након подношења тужбе, одлучује се применом одредби чланова 160. – 162. Породичног закона, према потребама повериоца издржавања и могућностима дужника издржавања. Из формулације наведених одредби следи да повећане потребе повериоца издржавања у одређеном временском периоду условљавају одлуку о висини обавезе дужника издржавања за тај временски период.

Ове материјалноправне одредбе не предвиђају могућност доношења одлуке којом се за одређени временски период одлучује о обавези дужника издржавања у месечном износу и истовремено одлуке о обавези дужника да другом родитељу регресира издатке на име издржавања, па Врховни суд упућује на правилне разлоге нижестепених судова на којима је заснована правноснажна пресуда.

Погрешна констатација другостепеног суда да се потраживање односи на период пре подношења тужбе, без утицаја је на законитост и правилност пресуде, имајући у виду утврђене чињенице и примену меродавног материјалног права.

Наводи одговора на ревизију нису били потребни за доношење одлуке Врховног суда, па је одбијен захтев туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка на основу одредби чланова 165. став 1. и 154. ЗПП.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић