Решењем Вишег суда у Краљеву Гж 62/24 од 06.02.2024. године, одбијене су као неосноване жалбе предлагача и противника предлагача и потврђено првостепено решење.

Против правноснажног решења донетог у другом степену, предлагач и противник предлагача су благовремено изјавили ревизије, предлагач због погрешне примене материјланог права, а противник предлагача из свих законских разлога, позивајући се на члана 404. Закона о парничном поступку.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизијама странака као изузетно дозвољеним на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), који се примењује на основу члана 27. став 2. и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку - ЗВП („Службени гласник СРС“, бр. 25/82, 48/88, „Сл. гласник РС“, бр. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/2014, 6/2015, 106/2015, 14/2022), Врховни суд налази да не постоје разлози предвиђени одредбом члана 404. став 1. да би се изузетно дозволило одлучивање о ревизијама.

Правноснажним решењем у овом ванпарничном поступку одређена је новчана накнада за експроприсане делове предметних парцела у својини предлагача у висини њихове тржишне вредности као грађевинског земљиште и за биљне клутуре на том земљишту, чија висина је утврђена на основу налаза и мишљења судских вештака грађевинске и пољопривредне струке, те је обавезан противник предлагача да предлагачу као бившем власнику експроприсаних парцела исплати ове новчане накнаде. Утврђење статуса земљишта, као грађевинсног у време експропријације решено је у овом ванпарничном поступку као претходно правно питање од значаја за одређивање новчане накнаде. Ово због тога што је предметно земљиште, иако се у време експропријације у катастру водило и фактички користило као пољопривредно земљиште, постало грађевинско земљиште ступањем на снагу одговарајућег планског документа којим су обухваћене предмете парцеле, односно Уредбе Владе Републике Србије о утврђивању Просторног плана подручја посебне намене инфраструктурног коридора ауто-пута Е-761 деоница Појате-Прељина, која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“ број 10/20, а пре правноснажности решења надлежног органа управе о експропријацији овог земљишта од 26.03.2021. године.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, односно дате разлоге примене материјалног права од стране нижестепених судова, Врховни суд је оценио да је побијана правноснажна одлука у складу са досадашњом праксом овог суда, односно са правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима предлагача, са истим правним основом и битно сличним чињеничним стањем, у ситуацији када је планским документом извршена промена статуса и намене земљишта из пољопривредног у грађевинско и то је његов стварни статус у време извршене експропријације, без обзира што ова промена није спроведена у катастру непокретности, што је пропуст надлежних органа према одредбама чланoва 83. став 2. и 88. Закона о планирању и изградњи. У овом случају не може се применити члан 26. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“ број 62/23), који је ступио на снагу 04.08.2023. године и којом одредбом је извршена допуна члана 88. Закона о планирању и изградњи, јер би то било у супротности са забраном повратног дејства закона и свих других општих аката прописаном чланом 197. став 1. Устава Републике Србије.

Због тога нема услова за одлучивање о ревизијама странака као изузетно дозвољеним у смислу члана 404. став 1. ЗПП јер нема потребе за разматрањем правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, за уједначавањем судске праксе нити за новим тумачењем материјалног права.

У складу са наведеним, Врховни суд је применом члана 404. став 2. у вези са чланом 420. став 6. ЗПП и чланом 30. став 2. ЗВП, одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизија на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизије предлагача и противника предлагача нису дозвољене јер су изјављене против одлуке против које се по закону не могу изјавити.

Одредбом члана 27. став 2. Закона о ванпарничном поступку, који се примењује у овом поступку, прописано је да је у поступку у коме се одлучује о имовинско- правним стварима ревизија дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинско-правним споровима, ако овим или другим законом није друкчије одређено.

Чланом 420. став 1. ЗПП прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, док је ставом 2. истог члана прописано да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

С тим у вези, на ревизијски поступак у овој правној ствари сходно се примењује имовински цензус за изјављивање ревизије прописан чланом 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Иницијални акт - предлог у овој правној ствари поднет је 21.06.2021. године и вредност предмета спора је 280.305,56 динара. Како је овај износ очигледно испод новчаног цензуса за дозвољеност ревизије прописаног цитираном одредбом члана 403. став 3. ЗПП, из тог разлога ревизије предлагача и противника предлагача нису дозвољене.

На основу наведеног, Врховни суд је применом члана 413. у вези са чланом 420. став 6. ЗПП и чланом 30. став 2. ЗВП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић