Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије, на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/2011...10/2023, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да нема места одлучивању о ревизији као изузетно дозвољеној на основу одредбе става 1. тог члана, с обзиром на то да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, правних питања у интересу равноправности грађана, уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права.

Правноснажном пресудом је утврђено да је тужиља ванкњижни власник непокретности стана број .. у надграђеном делу стамбене зграде бр. .. у Ул. ... у Нишу, површине од 47,97м2 на основу куповине и одржаја. Тужиља је у својству купца дана 12.03.2006. године закључила уговор о купопродаји непокретности са туженим ВВ и туженим ГГ у својству продаваца као суинвеститорима, те је ради куповине наведене непокретности као корисник кредита дана 21.03.2006. године закључила уговор о стамбеном кредиту код “Hypo Alpe Adria banke” а.д. Београд као даваоцем кредита, исплатила купопродајну цену у целости и ступила у државину предметног стана дана 20.03.2006. године. Овај стан је након куповине био предмет извршења у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Нишу Ив 5619/10, у ком је извршни поверилац “Societe GeneraleYugoslav Bank“ а.д. Београд поднео предлог за извршење против извршног дужника, овде туженог ВВ на основу веродостојне исправе менице, јер је тужени ВВ у време спровођења извршења био уписан као држалац предметне непокретности са обимом удела од ½. Уговором о непосредној погодби од 17.10.2017. године извршни дужник, овде тужени, ВВ уступио је у својину и државину ½ стана који је предмет тужбеног захтева за цену од 1.050.000,00 динара, те је закључком Основног суда у Нишу ИВ 5619/10 од 24.11.2017. године, предата купљена непокретност купцу, овде туженом ББ, који након куповине није уведен у посед ½ предметног стана. Тужиља је од куповине стана и ступања у државину од 2006. године непрекидно живела у њему, а тек након правноснажно окончаног извршног поступка обавештена је од стране туженог ВВ да је ½ њеног стана продата у извршном поступку.

Нижестепени судови су након утврђених чињеница применом одредбе члана 28. и 72. Закона о основама својинскоправних односа усвојили тужбени захтев тужиље налазећи да је предметну непокретност тужиља стекла куповином и одржајем, да је државина тужиље законита, заснована на пуноважном правном послу-овереном уговору о купопродаји Ов I 3085/2006 од 20.03.2006. године, те да иста није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, да је државина тужиље савесна, да је била у уверењу да је стан који је купила и у ком станује њено власништво, те да је тужиља у законитој и савесној државини предметног стана преко 10 година. Тужиља није исходовала упис права својине на спорном стану у јавним књигама јер надграђен део стамбене зграде није добио употребну дозволу. У случају сукоба правних основа претпостављених власника исте ствари, у конкретном случају јачи правни основ има претпостављени власник који је ствар стекао теретним правним послом. Тужиља има оверени уговор о купопродаји непокретности, а тужени ББ судску одлуку из извршног поступка, па су правни основи изједначени у погледу начина стицања. Ако су правни основи исте јачине, првенство има лице код кога се ствар налази, јер је одредбом члана 41. Закона о основама својинскоправних односа регулисана заштита права својине и прописано да лице које је прибавило индивидуално одређену ствар по правном основу и на законит начин, а није знало и није могао знати да није постало власник (претпостављени власник) има право да захтева њен повраћај од савесног држаоца код кога се та ствар налази без правног основа или по слабијем правном основу. Када се два лица сматрају претпостављеним власницима истих ствари јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно. Ако су правни основи ових лица исте јачине, првенство има лица код кога се ствар налази. Према закључку нижестепених судова спорни стан налази се у државини тужиље од 2006. године па све до данас, па тужиља има јачи правни основ за стицање права својине.

О захтеву тужиље судови су одлучили применом материјалног права који је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда у којима је одлучивано о захтевима тужилаца са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса ни у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Сходно изнетом, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог ББ, као изузетно дозвољеној применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5, Врховни суд је установио да ревизија туженог није дозвољена.

Чланом 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 05.07.2019. године. Вредност предмета спора је 100.000,00 динара.

Како вредност побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозовљена на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Тужиљи не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, па је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић