Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи, запосленој код тужене на радном месту ..., је на основу спорног решења престао радни однос 31.12.2023. године, по одредби члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду услед насталих промена у смањењу поруџбина, које су условиле потребу рационализације броја запослених. Новим Правилником тужене од 22.09.2023. године број извршилаца на радном месту на коме је тужиља радила смањен је са 97 на 92. Одлуком директора тужене од 02.10.2023. године, о покретању поступка утврђивања и решавања вишка запослених прописани су као критеријуми за утврђивање вишка запослених – старосна, квалификациона структура и резултати рада за претходни период од годину дана. По овој одлуци, запослени који не остваре 70 бодова биће проглашени за технолошки вишак. Тужена је у то време имала 490 запослених, а на основу извршеног бодовања, тужиља је оцењена са 64 бода. Комисији тужене за утврђивање вишка запослених је предат списак од укупно осам запослених, на коме је била и тужиља, као лицима којима треба отказати уговор о раду. Дана 13.10.2023. године директор тужене је донео одлуку о утврђивању вишка запослених, међу којима је пет запослених на радном месту на коме је и тужиља радила.

Са полазиштем на овако утврђене чињенице, нижестепени судови, на основу одредби чланова 179. став 5. тачка 1, 153, 185. ставови 2. и 3. и 191. Закона о раду налазе да је оспорено решење незаконито, пошто тужена није пружила доказе да је све запослене изложила прописаним критеријумима у сврху утврђивања који запослени конкретно представља технолошки вишак. Комисија која је требала да обави вредновање према прописаним критеријумима то није учинила, већ јој је предат списак од осам лица. Осим списка ових осам лица, не постоји други списак запослених, из чега произилази да нису свих 97 запослених који су обављали исте послове као тужиља били изложени конкуренцији по прописаним критеријумима, како би се на објективном критеријуму утврдило коме ће се отказати уговор о раду.

По становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили постављени тужбени захтев.

У конкретном случају, тужена у смислу одредби члана 155. Закона о раду није била у обавези да донесе Програм решавања вишка запослених, имајући у виду да је имала 490 запослених, од којих је по новом акту о систематизацији радних места радни однос требао да престане за њих осморо.

Међутим, одсуство обавезе доношења програма не значи да одлука о отказу уговора о раду може бити последица самовоље, већ је послодавац у тој ситуацији у обавези не само да утврди, него и примени критеријуме који ће дати одговоре на питање ко од запослених на идентичним радним местима представља технолошки вишак. У конкретном случају поступак излагања конкуренцији запослених је само формално спроведен, пошто нису бодовани сви запослени, већ је комисија која је требала да избодује запослене добила списак осам лица којима треба отказати уговор о раду. Оваквим поступањем тужена је извршила злоупотребу права, јер постојање форме приликом отказивања уговора о раду није довољно, већ је неопходно да се постигну сврха и циљ које је законодавац имао у виду прописивањем поступка који претходи доношењу решења о отказу уговора о раду. У конкретном случају, тужени доношењем побијаног решења није дао одговор који од 97 запослених на истом радном месту на коме је радила тужиља по задатим критеријумима представља технолошки вишак, па се не могу прихватити ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић