Врховни суд је становишта да разлози на којима је заснована примена материјалног права у побијаном делу другостепене пресуде не упућују на потребу одлучивања о ревизији тужилаца као изузетно дозвољеној. Не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса и у интересу равноправности грађана, као ни за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права. Како се ревизија по основу одредбе члана 404. ЗПП не може изјавити због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, Врховни суд није посебно ценио ревизијске наводе тужилаца којима оспоравају утврђене чињенице на темељу којих је донета другостепена пресуда у побијаном делу.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност ревизије тужилаца у односу на став први другостепене пресуде, у смислу одредбе члана 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија тужилаца у том делу недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Вредност предмета спора по тужби тужилаца за накнаду нематеријалне штете износи 500.000,00 динара (250.000 динара по тужиоцу). Тужба је поднета 12.03.2015. године. Имајући у виду да вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не достиже захтевани ревизијски цензус од 40.000 евра у динарској противвредности, следи да је ревизија тужилаца у том делу недозвољена.

Сагласно изнетом, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 413. ЗПП.

Испитујући побијану другостепену пресуду у преосталом делу, у односу на који је ревизија дозвољена сагласно члану 403. став 2. тачка 2. ЗПП, у границама навода ревизије у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија тужилаца неоснована.

У поступку доношења другостепене пресуде у том делу није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању, тужена је била запослена у Огранку привредног друштва „Ste-lux Company“ доо Мељак, чији је оснивач и директор до марта 2013. године била тужиља АА. На рад је ступила 12.03.2011. године, а на трудничком боловању се налазила у периоду од 04.11.2011. године до 24.02.2012. године, након чега се налазила на породиљском боловању до 24.02.2013. године. Током наведеног периода није примала накнаду зараде, нити су јој уплаћивани доприноси. Тужена је приликом заснивања радног односа предала тужиљи радну књижицу. Тужена се обраћала тужиљи телефонским путем, а дописом од 26.06.2012. године и директору привредног друштва, захтевајући исплату накнаде зараде и регулисање стажа осигурања и тражила је од тужиље да јој врати радну књижицу. Након тога туженој је отказан уговор о раду, а радна књижица јој није враћена. Због наведеног тужена се обраћала Фонду ПИО, Републичком заводу за здравствено осигурање, заштитнику грађана, поднела кривичне пријаве и водила радни спор. Правноснажном пресудом због пропуштања против Трећег основног суда у Београду П1 894/14 од 31.05.2016. године поништено је као незаконито решење о отказу уговора о раду туженој и наложено је враћање тужене на рад, као и обавеза исплате свих доприноса, накнаде за топли оброк, регрес за годишњи одмор и накнаде за превоз. Наведено привредно друштво је дана 19.03.2013. године брисано из АПР-а, када је тужиља ово привредно друштво продала ГГ. Тужена у периоду скоро пет година није могла да заснује радни однос јер није поседовала радну књижицу, при чему је и онколошки болесник. У таквој ситуацији тужена је решила да новинарки редакције „Блиц“ исприча предметни догађај и исти је објављен у новинама под насловом „Три године без посла јер јој газда не да књижицу“. У том интервјуу тужена је навела, између осталог, да „бивши послодавци АА и ББ неће да ми врате радну књижицу“, „Тужила сам их суду, а чула сам и да нисам једина која је то учинила“, „Тек сам касније чула да АА и ББ стално отварају фирме, наводно су подстанари и нико не може да им уђе у траг, да живе веома богато и луксузно, што се може видети и по њиховим сликама на друштвеним мрежама“. Наведени текст објављен је у штампаном издању дневних новина „Блиц“ и на интернет порталу www.blic.rs, дана ..2015. године.

Тужиоци су поднели тужбу против тужене ради накнаде нематеријалне штете која је тужиоцима причињена објављивањем наведеног текста и повређено њихово достојанство личности, односно част и углед. Тужена је поднела противтужбу која је предмет одлучивања по ревизији, ради накнаде нематеријалне штете, због повреде права личности тужене.

Одлучујући о противтужбеном захтеву тужене – противтужиље, првостепени суд је одбио противтужбени захтев у односу на оба тужиоца. Првостепени суд је становишта да је тужена остварила своја права у радном спору, доношењем пресуде којом је поништен као незаконит отказ њеног уговора о раду и наложено враћање на рад, уз обавезу привредног друштва да туженој плати све доприносе и припадајуће накнаде. Првостепени суд налази да је тужена на тај начин заштитила своје повређено право из радног односа и да нема право да поред накнаде материјалне штете тражи и накнаду нематеријалне штете по том основу.

Другостепени суд је становишта да је таква одлука првостепеног суда донета погрешном применом материјалног права на утврђено чињенично стање. Другостепени суд налази да околности конкретног случаја оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете туженој јер је поступањем тужиље повређено право личности тужене, односно достојанство њене личности кроз повреду права на рад. У односу на тужиоца, ББ, потврђено је одбијање тужбеног захтева из разлога што није био послодавац тужене и у том делу одлука није предмет одлучивања по ревизији. Одлуку о основаности противтужбеног захтева тужене-противужиље у односу на тужиљу- противтужену АА, другостепени суд је засновао на утврђеној чињеници да је тужиља АА одбила да туженој преда радну књижицу, услед чега је тужена била онемогућена да се запосли и оствари право на рад, као једно од људских права гарантованих чланом 60. Устава РС. Другостепени суд је становишта да је, у временском периоду у коме није поседовала свој лични документ –радну књижицу, код тужене-противтужиље постојала забринутост за личну егзистенцију и егзистенцију своје породице, појачана напетост, непријатан осећај у односу на околину и нерасположење, што представља основ за досуђивање накнаде нематеријалне штете због повреде права личности. Из наведених разлога, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду у том делу и обавезао тужиљу да туженој–противтужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде права личности исплати износ од 350.000,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од дана пресуђења. Преиначена је и одлука о трошковима поступка и именована тужиља обавезана да туженој накнади трошкове поступка, као и трошкове другостепеног поступка.      

Врховни суд налази да је одлука другостепеног суда у побијаном делу донета правилном применом материјалног права на потпуно и правилно утврђено чињенично стање.

 У ревизији се у претежном делу полемише о праву тужилаца на накнаду нематеријалне штете од тужене и о томе да је њено поступање било тенденциозно и да су њени наводи изнети у интервјуу имали лезиону способност. Како ревизија тужилаца у том делу није дозвољена, Врховни суд није посебно ценио те ревизијске наводе. У делу одлуке о противтужбеном захтеву, који је другостепени суд усвојио у односу на тужиљу АА, ревиденти наводе да је таква одлука заснована на погрешној  претпоставци да је тужиља АА задржала радну књижицу тужене. Такав ревизијски навод тужилаца је нетачан. Другостепена одлука није заснована на претпоставци да је тужиља задржала радну књижицу тужене, већ на утврђеној чињеници да је тужиља задржала радну књижицу тужене-противтужиље. Ту чињеницу тужиља ни у току поступка није оспорила, нити је оспорава у ревизији осим паушалним наводима да је тужена „поседовала целокупну документацију на основу које је могла да регулише свој статус пред надлежним фондовима“. Неосновани су ревизијски наводи којима се указује да је тужена у спорном периоду остваривала право на здравствену заштиту преко супруга. То што је тужена успела да оствари здравствену заштиту преко супруга не искључује, нити умањује одговорност тужиље за њено поступање, при неспорној чињеници да туженој нису уплаћивани доприноси и да јој је незаконито отказан уговор о раду, те да јој није враћена радна књижица. Правилан је закључак другостепеног суда да све утврђене чињенице у овом поступку говоре у прилог основаности противтужбеног захтева тужене за накнаду нематеријалне штете због повреде права личности и то достојанства личности кроз повреду права на рад. Тачан је ревизијски навод да не повлачи сваки незаконит отказ уговора о раду и право на накнаду нематеријалне штете. Право на остваривање накнаде нематеријалне штете по том основу утврђује се у сваком конкретном случају, у складу са одредбом чл. 200 ЗОО. У том смислу другостепени суд је правилно ценио тежину целокупне ситуације у којој се тужена-протитужиља нашла, чињеницу да је била на трудничком, односно породиљском одсуству, да је онколошки болесник, те да је због поступања тужиље била принуђена да се обраћа бројним институцијама, почев од ПИО Фонда, па до тужилаштва и вођења радног спора.  Када се има у виду да је таква ситуација тужене трајала годинама,  стоје  оправдани разлози да се туженој досуди правична накнада нематеријалне штете применом одредбе члана 200. ЗОО, као својеврсна сатисфакција за претрпљене душевне болове. Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе тужилаца, али је нашао да су неосновани и без утицаја на правилност другостепене пресуде у побијаном делу.

 Из наведених разлога, одлучено је као у ставу трећем изреке, применом одредбе члана 414. ЗПП.

Имајући у виду да тужиоци нису успели у поступку по ревизији, одбијен је њихов захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка за састав ревизије. Одбијен је и захтев тужене за накнаду трошкова ревизијског поступка за састав одговора на ревизију, имајући у виду да тај трошак није био нужан у смислу одредбе члана 154. став 1., у вези одредбе члана 411. став 2. ЗПП.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу четвртом изреке.

                                                                                         Председник већа - судија

                                                                                 Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић