Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију из свих законских разлога, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), а ставом 2. да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Према становишту другостепеног суда, стимулативна накнада има карактер потраживања којег се у смислу члана 60. став 4. Устава Републике Србије нико не може одрећи, због чега је ништава одредба члана 4. Споразума о престанку радног односа који је закључен између тужиоца и туженог дана 20.12.2016. године којим је предвиђено да је запослени сагласан да му се приликом исплате стимулативне накнаде, иста умањи за износ свих доспелих и недоспелих новчаних обавеза које има према послодавцу и закључио да је основан тужбени захтев док је одбијен противтужбени захтев за исплату износа бескаматног зајма одобрен Одлуком директора туженог од 12.03.2014. године.

О тужбеном и противтужбеном захтеву побијаном пресудом је одлучено уз примену материјалног права који је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке ревизијског суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца и туженог са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом. Стога у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, ни у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе и новог тумачења права, а позивање на ревизијске одлуке није од утицаја на конкретну правну ситуацију, с обзиром да је реч о потраживању из 2014. године, у односу на које је истакнут приговор застарелости.

Сходно изнетом, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је установио да ревизија није дозвољена.

Чланом 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба је поднета 04.11.2019. године, са захтевом за утвђење и исплату износа од 62.500,00 динара по тужби и исплату 62.500,00 динара по противтужби.

Како се вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић