Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1 126/17 од 20.03.2017. године, одбијене су као неосноване жалба Вишег јавног тужиоца у Ужицу и жалба окривљеног АА и његовог браниоца, а пресуда Вишег суда у Ужицу К 6/16 од 14.12.2016. године, је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости, благовремено је поднео бранилац окривљеног АА, адвокат Драган Јелисавчић, у смислу члана 485. став 4. у вези става 1. ЗКП, а због повреде закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, те одреди да се извршење правноснажне пресуде одложи до доношења одлуке поводом поднетог захтева за заштиту законитости.

Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву, нашао:

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче да су нижестепени судови радње окривљеног погрешно правно квалификовали као кривично дело из члана 181. став 2. КЗ, те да у конкретном случају окривљени није извршио нити обљубу, нити са њом изједначен чин, већ би се у радњама окривљеног евентуално могла стећи обележја кривичног дела недозвољене полне радње. Изнетим наводима, бранилац окривљеног указује на повреду закона из члана 439. тачка 2) ЗКП.

Одредбом члана 181. став 2. КЗ прописано је да наставник, васпитач, старалац, усвојилац, родитељ, очух, маћеха или друго лице које злоупотребом свог положаја или овлашћења изврши обљубу или са њом изједначен чин са малолетником који му је поверен ради учења, васпитавања, старања или неге, казниће се затвором од једне до десет година.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да из изреке правноснажне пресуде јасно произилази да је окривљени критичног дана као наставник, злоупотребом свог положаја извршио чин изједначен са обљубом, са малолетником који му је поверен ради учења и васпитања, то по налажењу Врховног касационог суда, из изреке правноснажне пресуде, јасно произилазе сви битни елементи кривичног дела из члана 181. став 2. КЗ, за које је окривљени оглашен кривим и осуђен, па су стога наводи браниоца окривљеног, да се евентуално може радити само о кривичном делу недозвољене полне радње, у конкретном случају, оцењени као неосновани.

Из изнетих разлога, по оцени овог суда, неосновано бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче повреду закона из члана 439. тачка 2) ЗКП.

Поред тога, бранилац окривљеног истиче да је за постојање овог кривичног дела, неопходно да пристанак пасивног субјекта буде изнуђен и у узрочној вези са злоупотребом положаја окривљеног, па како према наводима захтева, у конкретном случају, пристанак оштећеног није био изнуђен, то бранилац сматра да нису остварени сви битни елементи кривичног дела из члана 181. став 2. КЗ, и да је на тај начин учињена повреда закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Изнетим наводима, по оцени овог суда, бранилац окривљеног оспорава оцену доказа од стране нижестепених судова и утврђено чињенично стање у побијаним пресудама, иако формално означава повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости истиче и битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП.

Како чланом 485. став 4. ЗКП, који прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац, сходно правима која у поступку има у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због повреде закона из члана 438. став 2. тачка 2) и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у правноснажној пресуди, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног у овом делу оценио као недозвољен.

Из напред наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде у односу на одбијајући део на основу члана 491. став 1. ЗКП, а на основу члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП у делу у којем је захтев одбацио као недозвољен.

Записничар-саветник                                                                                                               Председник већа-судија

Марина Радосављевић,с.р.                                                                                                   Јанко Лазаревић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић