Против пресуде Вишег суда у Београду Кж1 бр.249/14 од 28.05.2014. године, бранилац окривљеног Б.Н., адвокат Н.Ш., поднео је захтев за заштиту законитости, због повреде закона из члана 485. став 1. ЗКП, у вези члана 66. КЗ, са предлогом да Врховни касациони суд уважи захтев и преиначи другостепену пресуду, а потврди првостепену пресуду и окривљеном изрекне условну осуду.

Врховни касациони суд је доставио захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Б.Н., адвоката Н.Ш., Републичком јавном тужиоцу, сматрајући да присуство Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног не би било од значаја за доношење одлуке, због чега их није обавестио о седници већа у смислу члана 488. став 2. ЗКП.

Врховни касациони суд је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета, са пресудом против које је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости наводи да је Виши суд у Београду тиме што је преиначио првостепену пресуду, којом је окривљеном за извршено кривично дело била изречена условна осуда, тако што је окривљеног за то кривично дело осудио на казну затвора у трајању од четири месеца, на штету окривљеног повредио одредбу члана 66. ст.2. и 3. КЗ, која прописује услове за изрицање условне осуде, имајући у виду да је јавни тужилац у завршној речи на главном претресу предложио да се окривљеном изрекне условна осуда. Поред тога, бранилац у захтеву истиче и то да је од правноснажности претходних осуда окривљеног Б.Н. и то пресуде Четвртог општинског суда у Београду К бр.743/06 од 05.02.2008. године и Окружног суда у Јагодини К бр.143/07 од 25.12.2007. године, протекло више од пет година, те да су стога испуњени услови за изрицање условне осуде.

Врховни касациони суд налази да су изнети наводи браниоца окривљеног којима се другостепена пресуда суштински побија због повреде Кривичног закона из члана 439. тачка 3. ЗКП, што представља разлог због којег окривљени преко браниоца може поднети овај ванредни правни лек у смислу члана 485. став 4. ЗКП, неосновани.

Наиме, по налажењу овог суда, Виши суд у Београду био је овлашћен да одлучујући о жалби Првог основног јавног тужиоца изјављеној због одлуке о кривичној санкцији преиначи првостепену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији, при чему предлог јавног тужиоца изнет у завршној речи на главном претресу у погледу врсте и мере кривичне санкције не везује суд приликом одлучивања о кривичној санкцији.

Надаље, другостепени суд је окривљеном за кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. а у вези става 1. у вези члана 33. КЗ, одмерио казну затвора у трајању од четири месеца, која је у оквиру најмање и највеће мере прописане казне за ово кривично дело. Поред тога, другостепени суд преиначењем првостепене пресуде у погледу одлуке о кривичној санкцији, а насупрот наводима захтева браниоца окривљеног, није повредио одредбе члана 66. ст.2. и 3. КЗ, које прописују услове за изрицање условне осуде, имајући у виду да окривљеном другостепеном пресудом није ни изречена условна осуда, већ казна затвора, па следствено томе другостепени суд није ни могао да повреди законске одредбе које се односе на изрицање условне осуде. Имајући у виду да је другостепени суд преиначио првостепену одлуку и окривљеног за наведено кривично дело осудио на казну затвора због његове раније осуђиваности, а не због тога што окривљеном у конкретној ситуацији не би могла бити изречена условна осуда у смислу члана 66. став 3. КЗ, то је, по оцени овог суда, без значаја околност на коју се указује у захтеву браниоца окривљеног, да је од правноснажности ранијих осуда протекло више од пет година.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                                 Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                               Јанко Лазаревић,с.р.