Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 2780/24 од 29.10.2024. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда Основног суда у Лесковцу у делу одлуке о главној ствари, а преиначена у делу одлуке о трошковима поступка, тако што је тужилац обавезан да туженима ББ и ГГ исплати трошкове парничног поступка у износу од 598.455,00 динара са законском затезном каматом од извршности одлуке о трошковима до исплате, као и да туженом ВВ исплати трошкове парничног поступка у износу од 398.240,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио благовремену ревизију по основу одредбе члана 404. ЗПП, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, учињене у поступку пред другостепеним судом и погрешне примене материјалног права, ради уједначавања судске праксе и новог тумачења права.

Према разлозима другостепене пресуде, није доказано да су тужени својим радњама повредили право својине тужиоца па према томе нису неосновано узнемиравали тужиоца у несметаном коришћењу његовог плаца, услед чега нису дужни да престану са узнемиравањем, нити да му по том основу накнаде штету на начин како то предвиђа одредба члана 42. став 1. Закона о основама својинскоправних односа. Таква одлука заснована је на чињеници, утврђеној вештачењем, да није постојала могућност да се воде са парцела тужених изливају, односно сливају ка парцели тужиоца.

Ревизија по основу одредбе члана 404. ЗПП не може да се изјави због битне повреде одредаба парничног поступка па Врховни суд те ревизијске наводе тужиоца није посебно ценио. Такође, ревизија предвиђена наведеном законском одредбом не може да се изјави због оцене доказа и погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, а ревизијским наводима тужиоца искључиво се побија утврђено чињенично стање и начин на који су цењени докази који су довели до таквог утврђења чињеница.

Како се наводима тужиоца не указује на правно релеванте аргументе за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, Врховни суд није дозволио одлучивање о ревизији.

Не постоји потреба за новим тумачењем права или уједначавањем судске праксе, при чему се наводима ревидента ни не указује на ревизијске одлуке са којима је побијана одлука другостепеног суда у супротности.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије тужиоца, у смислу одредбе члана 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија тужиоца недозвољена.

Одредбом чл. 403 ст. 3 ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противрведност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде у конкретном случају износи 55.200,00 динара. Како не постоји захтевани ревизијски цензус за одлучивање о ревизији тужиоца, следи да је изјављена ревизија недозвољена у смислу одредбе чл. 410 ст. 2 тач. 5 ЗПП.

У складу са изнетим Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић