Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, на основу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, ... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тужбеног захтева је накнада материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст 56/10, а која је утврђена решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст 4002/21 од 05.10.2021. године. Према Закључку усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остала неизвршена и у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима је заснована другостепена пресуда, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

У овом случају, утврђено је да је стечајни дужник „Беобанка“ ад – у стечају Београд, привредно друштво са већинским друштвеним, односно државним капиталом, са којих разлога тужена Република Србија има обавезу да тужиљи накнади тражену имовинску штету, а у складу са поменутим Закључком Врховног касационог суда од 02.11.2018. године. Из изјашњења стечајног управника које се налази у спису предмета произлази да тужиља у стечајном поступку није пријавила потраживање на име затезне камате (пријављено је само потраживање на име неисплаћене зараде за месец децембар 2001. године), те су стога беспредметни ревизијски наводи у вези начина обрачуна затезне камате и примењене методе, због чега ни у овом ревизијом побијаном делу, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Са напред наведених разлога побијаном пресудом одлучено је у складу са Закључком овог суда, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општих интереса или у интересу равноправности грађана, нити потреба уједначавања судске праксе и новог тумачења права.

Сходно наведеном, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Тужба ради накнаде штете поднета је 03.02.2022. године, а вредност предмета спора је 1.742,18 динара.

Према члану 468. став 1. ЗПП, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Чланом 479. став 6. ЗПП прописано је да у поступцима у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.

Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности, ревизија тужене није дозвољена у смислу члана 479. став 6. ЗПП.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић