У поступку пред нижестепеним судовима, није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, на основу члана 408. ЗПП. Ревизија је изјављена због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП. Међутим, наводима ревизије у погледу наведене битне повреде одредаба парничног поступка се не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужене, сувласнице са по ½ идеалног дела на пословно-стамбеном објекту у ..., улица ... број ..., на кат. парцели број ... КО ... и 26.12.2001. године су као закуподавци закључиле са тужиоцем као закупцем уговор о закупу за наведени простор, на период од једне године, до 31.12.2002. године, са уговореном закупнином у износу од 350 ДЕМ месечно. Тужилац је користио објекат за угоститељску делатност све до 2010. године, када се иселио. После истека рока на који је закључен уговор о закупу, тужилац је наставио да користи објекат без закљученог уговора до 15.06.2008. године, када је закључен нови уговор о закупу. Од 2002. године до исељења плаћао је закупнину у износу од 100 евра месечно. Током 2003. године, тужилац је уз сагласност тужених извршио ограђивање целог плаца тужених са оградом, која је постављена на бетонском темељу од бетонских блокова, покривена црепом и израђена и постављена је метална капија. Тужилац је у објекат увео парно грејање, тако што је прво озидао димњак и извршио бетонирање плоче на постојећем објекту ради оспособљавања котларнице, а затим поставио котао, цеви и радијаторе. Приликом исељавања из објекта у току 2010. године, тужилац је однео своје ствари и инвентар, котао, радијаторе, цеви и металну капију, односно однео је све што је могло да се одвоји од објекта без промене суштине. Остала је бетонска ограда око целог кућног плаца и димњак за котларницу. Укупна тржишна вредност ограде око катастарске парцеле и делова зидина котларнице са димњака је 594.687,50 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да су тужене у обавези да износ вредности ограде и димњака, као и радова око котларнице, која је утврђена од старне вештака и којој странке нису приговарале, исплате тужиоцу, јер је за ту вредност повећана вредност непокретности тужених. При том, да потраживање тужиоца није застарело, јер се ради о потраживању на основу неоснованог обогаћења, где се примењује општи рок застарелости од десет година.

Другостепени суд је закључио да, како је у току поступка утврђена тржишна вредност извршених радова, али изостало предлагање доказа на околности да ли је и у којој мери дошло до повећања вредности ствари, с обзиром на то да би тужиоцу само у случају да је извршеним улагањем повећана вредност ствари, припала накнада трошкова које је имао по питању тог повећања, да тужилац неосновано потражује тржишну вредност извршених улагања у објекат тужених. Ово из разлога, што није пружио доказе да је тим улагањем повећао вредност ствари, нити је пружио доказ у којој мери је вредност ствари повећана у односу на стање пре извршеног улагања, због чега је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца.

Одредбом члана 38. став 4. Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80, 36/90, „Службени лист СРЈ“ бр. 29/96 и „Службени гласник РС“ бр. 115/05) је прописано да, савестан држалац може тражити накнаду корисних трошкова у мери у којој је вредност ствари повећана. Одредбом члана 8. овог члана регулисано је да потраживање накнаде нужних и корисник трошкова застарева за три године од дана предаје ствари.

Према томе, неосновани су наводи ревизије којима се указује да није требало применити одредбу члана 38. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, већ одредбу члана 210. Закона о облигационим односима, с обзиром да тужилац као закупац и држалац предметне непокретности у конкретној ситуацији може тражити накнаду корисник трошкова на име повећања вредности исте, само на основу цитиране одредбе члана 38. став 4. Закона о основама својинскоправних односа. Имајући у виду да није утврђено, односно доказано повећање вредности предметне непокретности, већ тржишна вредност извршених улагања, то је правилно примењено материјално право када је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев.

Како се одбија као неоснована ревизија тужиоца, то није неопходно даље детаљно образлагати ову пресуду, већ се тужилац као ревидент упућује на образложење побијане пресуде, да се непотребно не би понављало, у смислу одредбе члана 414. став 2. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић