Пресудом Основног суда у Зрењанину П2 163/2023 од 31.01.2024. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да на име свог доприноса за издржавање малолетних ВВ и ГГ, поред обавезе туженог за издржавање малолетне деце у месечном износу од по 7.000,00 динара која је одређена пресудом Основног суда у Зрењанину П2 258/22 од 25.10.2022. године, која је постала правноснажна 01.03.2023. године, плаћа месечно и износ од по 8.000,00 динара за свако дете, укупно за оба детета 16.000,00 динара, до 10-ог у месецу за текући месец, почев од 25.10.2022. године па убудуће док за то постоје законски услови, а да заостале рате плати одједном. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж2 200/24 од 15.04.2024. године, ставом првим изреке, жалба тужиље се усваја, жалба туженог одбија, пресуда Основног суда у Зрењанину П2 163/23 од 31.01.2024. године преиначује у делу којим је одређен почетак обавезе туженог да плаћа дечије издржавање, тако што се обавезује тужени да у досуђеним износима (од по још 8.000,00 динара) доприноси издржавању малолетног ВВ и малолетног ГГ и за период од 20.05.2022. године до 25.10.2022. године, до 10-ог у месецу за текући месец, исплатом доспелих рата одједном, а у преосталом делу наведена пресуда се потврђује. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви парничних странака за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију са захтевом за накнаду трошкова њеног састава.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11...10/23), у вези са чланом 202. и 208. Породичног закона, Врховни суд је нашао да је ревизија туженог делимично основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Ревидент основано указује на одредбу члана 407. став 1. тачка 5. ЗПП и побија део другостепене пресуде због прекорачења тужбеног захтева учињеног пред другостепеним судом. Из списа произилази да, након што је делимично укинута претходна првостепена пресуда донета 25.10.2022. године, и у укинутом делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење, како би се, између осталог, утврдило и да ли је тужени доприносио издржавању деце у периоду од подношења тужбе до пресуђења, пуномоћник тужиље на рочишту за главну расправу од 31.01.2024. године предложио да се обавеже тужени да за издржавање малолетне деце плаћа износ који је тужбом тражен, с тим да та одлука буде од доношења претходне пресуде 25.10.2022. године. Првостепени суд је због тога обавезао туженог да досуђени износ издржавања плаћа од траженог датума. Другостепеном пресудом је делимично преиначена првостепена пресуда у делу почетка обавезе туженог и његова обавеза утврђена и за период који није тражен, од 20.05.2022. године па до 25.10.2022. године, чиме је прекорачен тужбени захтев. Због тога је, применом члана 417. став 1. ЗПП, у том делу другостепена пресуда укинута и одлучено као у другом ставу изреке ове пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, у брачној заједници странака рођено је двоје малолетне деце, синови ВВ, рођен ...2012. године и ГГ, рођен ..2014. године. У току ове парнице правноснажном пресудом разведен је брак странака, малолетна деца су поверена мајци на самостално вршење родитељског права, и уређен је начин одржавања личних односа између малолетне деце и туженог као оца. У погледу издржавања малолетне деце, пресудом Апелационог суда у Новом Саду 9/23 од 01.03.2023. године, делимично је усвојена жалба туженог и пресуда Основног суда у Зрењанину П2 258/22 од 25.10.2022. године у побијаном делу којим је одређена обавеза туженог за издржавање малолетне деце преко износа од по 7.000,00 динара месечно до досуђеног износа од по 18.000,00 динара за свако дете и за период од дана подношења тужбе до 31.10.2022. године, и одлука о трошковима поступка, су укинуте и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку је утврђено, да малолетни ВВ похађа пети разред, а малолетни ГГ четврти разред основне школе, одлични су ђаци и поред школе похађају и ваннаставне активности, иду на фудбал, кошарку, пливање. Деца живе са мајком у ..., у стану површине 52м2 који је у сувласништву парничних странака. Поред овог стана, у истом улазу тужени поседује стан у свом власништву од 32 м2, који издаје у закуп. Тужиља је рођена 1988. године, завршила је ... школу и факултет у Зрењанину, није могла да нађе посао у струци, тако да ради као радник у производњи у „ДД“ доо Зрењанин, у сменама, и додатно се радно ангажује код другог послодавца, доо „ЂЂ“ Зрењанин, по основу уговора о допунском раду, тринаест сати недељно, почев од 20.12.2022. године. Тренутни уговор јој тече од 01.01.2024. године до 31.01.2024. године. Њена укупна месечна примања износе око 82.000,00 динара, а месечно отплаћује кредит који је подигла од банке, у износу од 20.000,00 динара, и враћа зајам из уговора о зајму који је закључила са својим послодавцем на износ од 60.000,00 динара, по ком основу плаћа месечну рату од 5.000,00 динара. Деци је купила нове телефоне који укупно коштају 40.000,00 динара, с тим што их плаћа на рате, месечна рата износи 3.500,00 динара, а за МТС плаћа за децу и за себе укупно 7.000,00 динара. Тужиља за стан у коме живи са децом плаћа режијске трошкове, деци је купила књиге, платила им камп који су похађали са школом, укупно 70.000,00 динара, купује им гардеробу углавном преко административне забране, свакодневно деци за ужину издваја по 200,00 динара. Тужиљи у чувању деце помаже мајка, која са њима живи, пензионер је, са пензијом од 14.000,00 динара месечно. Тужиља и тужени су са децом и тужиљином мајком живели заједно у стану у ... и након подношења тужбе, и у време доношења прве првостепене пресуде (25.10.2022. године), и тужени је учествовао у подмирењу потреба домаћинства, плаћао комуналије и куповао храну. Тужени од маја 2023. године живи у Београду, закључио је нови брак у јуну 2023. године, а супруга му ради у Институту „ЕЕ“ где остварује минималну зараду. Станује у стану садашње супруге, заједнички сносе трошкове становања, а тужени помаже супрузи у отплати њеног кредита за стан, тако што јој даје по 2.000,00 до 3.000,00 динара месечно. Тужени је рођен 1982. године, до априла 2023. године обављао је предузетничку делатност у ... у породичној пицерији „ЖЖ“ али је пицерију затворио, јер је лоше радила услед пандемије. Сада ради у Београду у пицерији где остварује месечна примања од 42.00,00 динара.

На основу утврђењог чињеничног стања, имајући у виду и минималну суму издржавања која је у време пресуђења износила 44.926,00 динара, нижестепени судови су закључили да је тужени у могућности и у обавези да доприноси издржавању малолетних синова износом од по 15.000,00 динара месечно за свако дете. Како је правноснажном пресудом већ обавезан да плаћа по 7.000,00 динара, тужени је обавезан да плаћа још по 8.000,00 динара, што чини укупан износ од по 15.000,00 динара месечно за свако дете, односно 30.000,00 динара за оба детета, колико је и тражено тужбеним захтевом, с тим што је првостепени суд обавезу туженог утврдио почев од 25.10.2025. године, у складу са постављеним тужбеним захтевом.

По оцени Врховног суда, ревизија туженог неосновано оспорава правилност примене материјалног права у погледу утврђене висине обавезе туженог да доприноси издржавању малолетне деце, јер је у том делу правилно примењено материјално право садржано у одредбама члана 154 став 1, чланова 160 до 163 Породичног закона и члана 3. Конвенције о правима детета.

Одредбом члана 154. став 1. Породичног закона прописано је да малолетно дете има право на издржавање од родитеља. Одредбом члана 160. Породичног закона прописано је да се издржавање одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања при чему се води рачуна о минималној суми издржавања (став 1.), а потребе повериоца издржавања зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода и других околности од значаја за одређивање издржавања (став 2.), док могућност дужника издржавања зависи од његових прихода, могућности запослења и стицања зараде, његове имовине, његових личних потреба, обавезе да издржава друга лица и других околности од значаја за одређивање издржавања (став 3.).

Обавеза издржавања малолетнoг детета за родитеља je и дужност да се додатно радно ангажују и искористи све своје потенцијале и капацитете, како би детету обезбедио потребно издржавање. Имајући у виду утврђене чињенице, да се мајка малолетне деце и допунски радно ангажује и на тај начин остварује зараду радом код два послодавца, а при томе се мајци у њен допринос издржавању малолетне деце рачуна и њена свакодневна брига и старање о деци, то је и тужени дужан да уложи додатан напор како би се радно ангажовао и својој малолетној деци обезбедио потребан новчани износ за издржавање, при чему тужени нема обавезу издржавања других лица, а поседује и непокретност коју издаје у закуп. Због тога се неосновано ревизијом указује да нижестепени судови нису правилно оценили могућности туженог. Ограничење висине издржавања предвиђено чланом 162. став 2. Породичног закона, прописано је у случају када се висина издржавања одређује у процентуалном износу од редовних месечних примања дужника издржавања. У овом случају висина издржавања није одређена у процентуалном већ у фиксном новчаном износу, јер су цењени не само приход који тужени остварује, већ и могућности за остваривање додатних прихода, радним ангажовањем и издавањем непокретности у закуп, па су неосновани наводи ревидента о погрешној примени материјалног права због тога што је обавезан да за издржавање деце издвоји 80% своје зараде.

Неосновано се ревизијом побија и одлука о трошковима поступка садржана у другостепеној пресуди, јер је донета уз правилну примену одредбе члана 207. Породичног закона.

Због изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Туженом нису досуђени трошкови другостепеног поступка, јер је у незнатном делу успео са ревизијом, а тужиљи нису досуђени трошкови поводом састава одговора на ревизију, јер нису били нужни, због чега је применом члана 165. став 1. у вези са члановима 154. и 153. став 2. ЗПП, одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић