Тужена је поднела одговор на ревизију, захтевајући накнаду за трошкове њеног састава.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Правноснажним решењем одбачена је тужба са образложењем да суд у парничном поступку не може одлучивати о накнади за непотпуну експропријацију када је пре подношења тужбе покренут поступак за непотпуну експропријацију пред надлежним општинским органом управе. Ово код утврђеног да је тужени, пре подношења тужбе поднете 21.12.2023. године, поднео 13.10.2023. године пред Одељењем за имовинскоправне послове Града Вршца предлог за експропријацију, у коме још увек није донето решење о непотпуној експропријацији. Врховни суд налази да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, и да не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права.

Сходно наведеном, како нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, Врховни суд је применом одредбе из става 2. истог члана у вези са чланом 420. став 6. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 420. став 6. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Ревизијом се побија правоснажно решење о одбачају тужбе. То решење не спада у групу решења из члана 420. ставови 3, 4. и 5. против којих је ревизија увек дозвољена. Одредбом члана 420. став 1. ЗПП прописано је да се ревизија може изјавити и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен, али према ставу 2. истог члана ревизија против овог решења није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

Како је тужба у овој правној ствари поднета 21.12.2023. године, у којој је означена вредност предмета спора у износу од 10.000.00 динара, ради се о поступку у спору мале вредности у смислу члана 468. став 1. ЗПП, јер се тужба односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена. Како је побијаним другостепеним решењем одлучено у спору мале вредности у коме је према напред цитираном члану 479. став 6. ЗПП искључено право на изјављивање ревизије, то ревизија тужиоца није дозвољена.

Из наведених разлога, применом члана 413. у вези са чланом 420. став 6. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Туженој не припадају трошкови одговора на ревизију, јер исти у смислу члана 154. ЗПП нису били нужни за вођење парнице, због чега је на основу члана 165. став 1 ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић