Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 17082/2023
21.02.2024. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија Јелице Бојанић Керкез, председника већа, Весне Станковић, Радославе Мађаров, Марине Милановић и Зорице Булајић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Зоран Стефановић, адвокат из ..., против туженог Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање Београд, Филијала у Краљеву, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3393/22 од 01.02.2023. године, у седници одржаној 21.02.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3393/22 од 01.02.2023. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3393/22 од 01.02.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Краљеву – Судска јединица у Врњачкој Бањи П 1224/22 од 30.08.2022. године, ставом првим изреке, одбијен је приговор туженог о апсолутној ненадлежности тог суда. Ставом другим изреке је одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се обавеже тужена да му исплати неосновано обустављену 1/3 износа месечних пензија, у периоду од 02.04.2011. године до 22.06.2018. године, са припадајућом законском затезном каматом рачунајући од првог наредног дана од дана умањења сваке месечне пензије до исплате (висина износа и датум доспећа сваког износа одређени у изреци) . Ставом трећим изреке је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Гж 3393/22 од 01.02.2023. године одбио жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права на основу члана 404. ЗПП .

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из цитиране одредбе закона за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. По оцени ревизијског суда, одлука је у складу са правним схватањем усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 17.02.2021. године, у ситуацији у којој је одлуком Уставног суда РС I ИУ број 279/16 од 21.12.2017. године утврђено да одредба члана 4. Одлуке о утврђивању својства осигураника и обавези плаћања доприноса за ПИО („Службени гласник РС“ број 43/11) није у сагласности са Уставом и законом, а тужилац није покушао да отклони штетне последице неуставности и незаконитости те Одлуке, као касираног акта, захтевом за измену појединачног акта од стране његовог доносиоца, односно подношењем захтева Уставном суду да својом одлуком одреди други начин отклањања штетних последица у смислу члана 61. и 62. Закона о Уставном суду. Пресуда другостепеног суда не одступа од уједначене судске праксе у тумачењу и примени права, тако да не постоји потреба за новим, ни уједначеним тумачењем права. Указивање у ревизији на различиту судску праксу у предметима са истим правним основом не указује нужно на другачији правни став и неједнако поступање судова, пошто правилна примена права у споровима са захтевом као што је у овом случају зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном предмету. Сходно изнетом, одлучено је као у првом ставу изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. ЗПП и утврдио да ревизија није дозвољена. Према одредби члана 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.Тужба је поднета дана 08.11.2019. године, а вредност предмета спора је 720.396,44 динара, па како она не прелази законом предвиђени новчани лимит који би ревизију чинио дозвољеном, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.