Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11….10/23, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом одбијен је тужбени захтев за опозив уговора о поклону закљученог између тужиоца као поклонодавца и туженог као поклонопримца, јер тужилац није доказао тврдњу о грубој неблагодарности на страни туженог, каква је прописана параграфом 561. Грађанског Законика Краљевине Србије, као правилом које се примењује сходно Закону о неважности правних прописа донетих пре 06. априла 1941. године и за време непријатељске окупације (''Сл.лист ФНРЈ'', бр. 86 од 25.10.1946. године, 105 од 27.12.1946. године, 86 од 12.11.1947. године - обавезно тумачење), нити је доказао да је на страни поклонодавца након закључења уговора дошло до таквог осиромашења да нема нужних средстава за издржавање, које би оправдавало опозив уговора о поклону. Истовремено је оцењено да нису испуњени ни законски услови из члана 52. Закона о облигационим односима за утврђење ништавости уговора о поклону, јер тужилац није доказао да је поклон учинио мотивисан усменим договором да се тужени пресели у породичну кућу и да се брине и стара о тужиоцу, односно да је отпао мотив за закључење уговора.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да су нижестепене пресуде у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужилац није уз ревизију доставио правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Поред наведеног, ревизијом се оспорава оцена доказа и правилност утврђеног чињеничног стања, што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије.

Из наведених разлога, применом члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противведност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 02.02.2023020. године. Вредност предмета спора је 10.000,00 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан поношења тужбе, то ревизија тужиоца није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић