Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени су изјавили благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, с позивом на члан 404. Закона о парничном поступку.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију. Трошкове су тражили.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији тужених као изузетно дозвољеној, Врховни суд налази да не постоје разлози предвиђени одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23 - др. закон) да би се дозволило изузетно одлучивање о ревизији.

Правноснажном пресудом, утврђено је да тужени немају право да паркирају возила на простору сталне службености пролаза на катастарској парцели ближе описаној у изреци првостепене пресуде и наложено је туженима да престану са паркирањем возила на напред описаном простору. Нижестепени судови су применом одредаба чланова 49. став 1, 51, 52. и 57. Закона о основама својинскоправних односа закључили да тужиоци као власници повласне парцеле број .. КО Ужице имају право да користе стварну службеност пролаза преко послужне парцеле .. КО Ужице у ширини од 5м и то за пролаз пешице, путничким, теретним и запрежним возилима, јер је то њихово право установљено на основу уговора о купопродаји који је закључио њихов правни претходник са бившим продавцем ЕЕ и која службеност је и уписана као терет на послужној парцели број .. КО Ужице, на основу чега је усвојен тужбени захтев.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин одлучивања, Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у ситуацији када ревидент неутемељено указује на разлоге за изузетну дозвољеност ревизије, као што су потреба за новим тумачењем права, за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Нису од значаја за изузетну дозвољеност ревизије ревизијски разлози којима се оспорава правилност примене материјалног права.

У складу са наведеним, Врховни суд је применом члана 404. став 2. одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије применом чл. 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Тужба је поднета дана 31.03.2021. године. Тужилац у тужби није означио вредност предмета спора.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 33. став 2. истог закона прописано је да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

Како у конкретном случају тужиоци нису означили вредност предмета спора, нити основица на коју су обрачунате судске таксе у овом поступку прелази законом прописани цензус од 40.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни суд закључује да ревизија тужених није дозвољена.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је у ставу другом изреке.

Врховни суд је одбио захтев тужилаца за накнаду трошкова ревизијског поступка имајући у виду да трошкови настали поводом одговора на ревизију не спадају у нужне трошкове за одлучивање о ревизији.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић