Решењем Првог основног суда у Београду П 25076/16 од 04.03.2019. године обавезани су тужени ББ и ВВ, као солидарни дужници, да судском вештаку Гордани Николић из Београда исплате износ од 25.000,00 динара, на име накнаде трошкова и награде за вештачење.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 6181/20 од 14.10.2020. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужених ББ и ВВ и потврђена напред наведена пресуда првостепеног суда у ставу првом, другом, трећем, четвртом и петом изреке. Ставом другим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу шестом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 25076/16 од 04.03.2019. године, тако што су обавезани тужени ББ и ВВ да тужиљи АА, као солидарни дужници, накнаде трошкове парничног поступка у износу од 89.750,00 динара, са законском затезном каматом од извршности одлуке до исплате. Ставом трећим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужених ББ и ВВ и потврђено решење Првог основног суда у Београду П 25076/16 од 04.03.2019. године. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужених ББ и ВВ за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени ББ и ВВ су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, с предлогом да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе и потребе за новим тумачењем права.

Сходно члану 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11...18/20) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нема услова да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе и ново тумачење права. Предмет тражене правне заштите је завештајно наслеђивање и правна ваљаност завештања. Одлука у оваквим парницама зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају, а указивање ревидената на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање није законом прописан разлог за посебну ревизију. Из тог разлога је одлучено као у ставу првом изреке применом члана 404. став 1. ЗПП.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 410 став 2. тачка 5., а у вези са чланом 413 Закона о парничном поступку и оценио да иста није дозвољена.

Тужиља је поднела тужбу 31.08.2016. године, а тужени ББ и ВВ противтужбу 23.01.2018. године, ради утврђења. Вредност предмета спора по тужби, као и по противтужби је 100.000,00 динара.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

С обзиром да је вредност предмета спора испод ревизијског цензуса од 40.000 евра у динарској противвредности из члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, то ревизија тужених није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић