Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 813/22 од 15.09.2022. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставовима првом, другом, обавезујућем делу става трећег и ставу четвртом изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), ревизија се изузетно може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије, Врховни суд касациони цени у већу од пет судија.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији туженог, Врховни суд налази да не постоје разлози предвиђени одредбом члана 404. став 1. ЗПП да би се о ревизији одлучивало као о изузетно дозвољеној.

Побијаном правноснажном пресудом утврђено је да је ништав споразум парничних странака о накнади за експроприсано пољопривредно земљиште и обавезан је тужени да исплати тужиоцу разлику између износа накнаде исплаћене за експроприсано земљиште као за пољопривредно и износа припадајуће накнаде за преузето градско грађевинско земљиште у тржишној вредности утврђеној на основу налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке. Ово због тога што је предметно земљиште у време експропријације и закључења споразума о висини накнаде већ имало статус градског грађевинског земљишта у трећој и четвртој зони, према важећем Генералном урбанистичком плану Града Врања (који је усвојен 24.12.2009. године и објављен у „Службеном гласнику Града Врања“ број 7/2010), иако се у катастру непокретности водило као пољопривредно земљиште, а експроприсано је ради изградње деонице пута Е75 Београд – Ниш – Граница са Републиком Македонијом (деоница Давидовац – Доњи Нерадовац).

Одлука којом је разрешен спорни правни однос (настао тиме што је планским документом извршена промена намене земљишта правног претходника тужиоца из пољопривредног у грађевинско земљиште која није била евидентирана у катастру непокретности приликом експропријације земљишта), уз изражавање става да приликом одређивања висине накнаде суд није везан искључиво проценом Пореске управе, већ је тржишна вредност непокретности и висина накнаде одређена применом критеријума који је судски вештак узео у обзир приликом одређивања тржишне вредности експроприсане непокретности, не одступа од правних схватања изражених у судским одлукама Врховног касационог суда, Врховног суда и Уставног суда. Одлуке ревизијског суда и другостепених судова на које ревидент указује нису од утицаја на другачије одлучивање јер одлуке у споровима са оваквим тужбеним захтевом зависе од утврђеног чињеничног стања.

Из наведених разлога одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 420. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Према одредби члана 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници поднета је 07.11.2017. године, а вредност предмета спора је 72.500,00 динара и очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, због чега ревизија није дозвољена, због чега је одлучено као у ставу другом изреке на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић