Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена Република Србија је благовремено изјавила ревизију, побијајући је у ставовима првом и другом изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011….10/2023, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да ревизија тужене Републике Србије није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нису учињене ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. става 1. и става 2. тач. 6, 8, 10. и 11. ЗПП због којих се ревизија може изјавити. Наводе у ревизији којима се указује да је у поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП Врховни суд није ценио, јер се ревизија из овог разлога не може изјавити, у смислу члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, Заступништво иностраних фирми „Југомонтана“ (правни претходник тужених „Југомонтана“ д.о.о. за спољну и унутрашњу трговину Београд и „Agromedia solutions“ DOO Beograd (Stari grad)) је, у својству купца, са ВВ и ГГ, као продавцима, дана 01.12.1967. године закључио и 04.12.1967. године пред Трећим општинским судом у Београду оверио Уговор о продаји и куповини предметног стана. Уговором о замени станова од 18.09.1978. године, ДД - носилац станарског права је предметни стан, чији је давалац на коришћење било предузеће „Југомонтана“ Београд, дао у замену за два стана у Београду на другим адресама на којима су носиоци станарских права биле ЂЂ и ЕЕ (правни претходници тужилаца), па је 17.10.1978. године између Општинске заједнице становања и ЂЂ, као носиоцa станарског права, закључен Уговор о коришћењу предметног стана, који ће користити са мајком ЕЕ и ћетком ЖЖ. Дана 03.10.1988. године између Општинске заједнице становања и ЖЖ, као носиоцa станарског права закључен Уговор о коришћењу предметног стана, а дана 22.05.1992. године пред Другим општинским судом у Београду оверен је Уговор о стицању права својине на том стану између „Југомонтанa“ д.д. предузећа за спољну и унутрашњу трговину Београд, као продавца и носиоца права располагања и ЖЖ, као купца и носиоца станарског права. Правноснажним решењем Трећег општинског суда у Београду О 805/2001 од 16.07.2001. године на заоставштини пок. ЖЖ, која се састоји од ванкњижног права власништва на предмтном стану, оглашена је за наследника тетка оставиље ЗЗ. Правноснажним решењем Другог основног суда у Београду О 5967/15 од 19.07.2018. године, исправљеним решењем истог суда од 19.07.2018. године, тужиоци су оглашени за наследнике на заоставштини пок. ЗЗ, коју чини ванкњижно право својине на предметном стану са по 1/2 идеалног дела, који стан је у катастру непокретности уписан као државна својина Републике Србије, а као носилац права коришћења уписано је Заступништво иностраних фирми „Југомонтана“.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови, након оцене о постојању правног интереса за вођење спора и неоснованости приговора недостатка пасивне легитимације на страни тужене Републике Србије, усвојили тужбени захтев за утврђење права сусвојине тужилаца на предметном стану.

Правни претходник тужилаца пок. ЖЖ је са „Југомонтана“ д.д. предузећем за спољну и унутрашњу трговину Београд - правним претхоником друго и трећетужених, закључила Уговор о стицању права својине на предметном стану, а током поступка тужени нису спорили правну ваљаност уговора, нити да је уговор у целости извршен тј, да је исплаћена купопродајна цена и да је купац све време била у мирном поседу стана, а да су га по њеној смрти користили и да га и даље користе њени правни следбеници. Интерес за вођење спора се огледа у томе што је предметни стан означен различитим ознакама у катастру непокретности и у уговору који представља правни основ за стицање права својине, а током поступка је утврђено да се ради о истоветном стану, те да је приликом обнављања земљишних књига дошло до пренумерације.

Неосновано се наводима ревизије оспорава оцена нижестепених судова да је тужена Републиак Србија пасивно легитимисана у овој правној ствари.

Одредбом члана 211. став 1. ЗПП прописано је да нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјално правног односа. Ставом 2. истог члана закона прописано је да ако сва лица из става 1. тог става нису обухваћена тужбом, као странке, суд ће да одбије тужбени захтев као неоснован. Ставом 3. наведене одредбе прописано је да о нужном супарничарству суд води рачуна по службеној дужности.

Цитирана законска одредба је императивне природе, па у тужби за утврђење стварних права на непокретности на страни туженог морају бити обухваћена сва лица која су у јавним књигама уписана као носиоци стварних права. Реч је о нужним супарничарима према којима се због природе правног односа спор може решити само на једнак начин, јер донета пресуда о утврђењу стварних права на непокретности има дејство према свима.

Како је предметни стан, на ком се тужбом тражи утврђење права сусвојине, у катастру непокретности уписан као државна својина Републике Србије, са правом коришћења Заступништва иностраних фирми „Југомонтана“- правног претходника друго и трећетужених, то је правилна оцена нижестепених судова да је Република Србија као нужни супарничар морала тужбом бити обухваћена на страни туженог, јер би супротно, применом члана 211. став 2. ЗПП, водило одбијању тужбеног захтева, због непотпуне пасивне легитимације.

Супротно наводима ревизије, Република Србија је као власник непокретности учесник материјалноправог односа који се разрешава у овој парници, па постоји нужно супарнчарство, јер утврђено стварно право на непокретности делује према свима, у конкретном случају и према власнику парцеле. Да такав услов није испоштован не би било услова за удовољење постављеном тужбеном захтеву.

Без утицаја су на другачију одлуку наводи ревизије да је у катастру непокретности извршен неправилни упис права својине у корист Републике Србије, јер је у том слулчају тужена могла извршити исправку уписа, што до закључења главне расправе тужена није доказала да је учинила. У преосталом делу ревизија оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и ставља примедбе на оцену доказа из члана 8. ЗПП, због чега се ревизија не може изјавити према члану 407. став 2. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиоцима не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, па је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић