Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, ... 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тужбеног захтева је накнада материјалне штете због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст 56/10, а која је утврђена решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст 508/22 од 22.03.2022. године. Према чињеничном стању утврђеном од стране првостепеног суда, решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст бр. 508/22 од 22.03.2022. године, утврђено да је предлагачу АА повређено право на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Београду Ст. 56/10. У образложењу тог решења наведено је да је поступак над Београдском банком ад отворен 03.01.2002. године, а тужиља својим понашањем није утицала на дужину трајања поступка који траје више од 19 година. Према изјашњењу стечајног управника Беобанке ад у стечају, потраживање тужиље је утврђено у износу од 3.200,14 динара без потраживања законске затезне камате која није ни тражена, на име неисплаћене зараде за месец децембар 2001. године. Након делимичне исплате укупно преостало потраживање износи 1.275,83 динара. У време настанка потраживања структура капитала Беобанке ад Београд била је таква да је Агенција за осигурање допозита била власник свих акција и исто је и на дан отварања стечаја.

Према Закључку усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остала неизвршена и у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима је заснована другостепена пресуда, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

У конкретном случају, не постоји потреба за разматрањем правних питања од општих интереса или у интересу равноправности грађана, нити потреба уједначавања судске праксе и новог тумачења права.

Сходно наведеном, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Тужба ради накнаде штете поднета је 05.08.2022. године, а вредност предмета спора је 1.275,83 динара.

Према члану 468. став 1. ЗПП, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Чланом 479. став 6. ЗПП прописано је да у поступцима у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.

Како се у конкретном случају ради о спору мале вредности јер вредност предмета спора у износу од 1.275,83 динара, очигледно не прелази износ из члана 468. став 1. ЗПП- а, то ревизија тужене није дозвољена у смислу члана 479. став 6. ЗПП.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић