Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж2 351/25 од 22.08.2025. године жалба тужиоца је делимично усвојена и делимично одбијена, и пресуда Основног суда у Бечеју - Судска јединица у Новом Бечеју П2 329/23 од 04.06.2025. године потврђена у делу одлуке о тужбеном захтеву (став први), у делу одлуке о противтужбеном захтеву - поверавању малолетног детета мајци на самостално вршење родитељског права (став трећи) и начину одржавања личних односа малолетног детета и тужиоца (став пети), док је у усвајајућем делу одлуке о противтужбеном захтеву - издржавању малолетног детета (део става четвртог) и у делу одлуке о трошковима парничног поступка (став шести), првостепена пресуда укинута и предмет у том делу упућен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, дела којим је одбијена његова жалба, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужена је у одговору на ревизију предложила да се иста одбије и тужилац обавеже на накнаду трошкова поступка поводом тог правног лека.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 403. став 2. тачка 1. и члана 408. ЗПП у вези са чланом 208. Породичног закона, Врховни суд је нашао да тужиочева ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. У ревизији се не наводе процесне одредбе које другостепени суд није применио или је погрешно применио, а што је утицало или могло утицати на његову одлуку о изјављеној жалби. Зато је указивање ревидента на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, учињене у другостепеном поступку, у потпуности засновано на паушалним разлозима.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су бивши ванбрачни партнери. У њиховој ванбрачној заједници ...2020. године рођена је малолетна ВВ. Од престанка ванбрачне заједнице њених родитеља, половином септембра 2023. године, дете живи са мајком у ..., у домаћинству са мајчиним родитељима, њеном сестром и њеним супругом. За становање користе посебан део куће у заједничком дворишту. Тужилац живи у месту ..., у кући која је његово власништво. Од престанка ванбрачне заједнице странака малолетна ВВ борави код тужиоца - оца сваког другог викенда од петка поподне до недеље поподне.

Малолетно дете странака је иницијално нешто успоренијег раног психомоторног развоја, али је актуелно достигло степен когнитивног и говорног развоја у складу са узрастом, а блаже кашњење је присутно на плану сензомоторне интеграције и графомоторних вештина. Емоционално је привржена мајци која је доминантни извор њене емоционалне сигурности у новим и непознатим социјалним ситуацијама, што је и очекивано с обзиром на узраст детета и боравак у мајчином домаћинству. Она је у задовољавању базичних и развојних потреба упућена на мајку. У односу са оцем је слободна и између њих постоји емоционално приврженост. Извесне тешкоће присутне су приликом преласка детета из једног домаћинства у друго, што је узрасно очекивано понашање, али и последица емоционалне реакције на постојећи конфликт родитеља и атмосферу која се у тим ситуацијама ствара, што потенцијално може у будућности да доведе до конфликта лојалности детета, уколико се комуникација родитеља не унапреди.

Тужилац је демократског васпитног стила. Он је високо мотивисан да преузме бригу о детету, о којем се на адекватан начин стара док оно борави у његовом домаћинству. Тужилац увиђа базичне и потребе вишег реда детета, и поседује капацитете да на те потребе одговори, али је код њега присутна тенденција да умањује значај и досадашње ангажовање мајке у бризи о детету, као и да је дискредитује на плану личности, уз минимизирање значаја емоционалне релације детета и мајке. Истовремено потенцира своју компетентност и истиче свој доминантни ангажман у бризи о детету.

Тужена се од адолесценције лечи од анксиозног поремећаја. Код ње су дијагностификовани анксиозни и соматофорни поремећај, који не спадају у групу тешких душевних поремећаја и болести. Она има адекватан увид у свој ментални поремећај и функционињање, континуирано је укључена у психијатријски фармакотерапијски третман, редовно се контролише и придржава савета лекара. Анксиозне сметње су у њеном актуелном психичком статусу редуковане и не утичу значајно на свакодневно функционисање у различитим социјалним улогама, па и у родитељској. Тужена на плану родитељског функционисања испољава емоционалну приврженост према детету, такође је високо мотивисана да настави доминантно да се брине о детету, има адекватан увид у његове базичне и развојне потребе којима је посвећена, и до сада се о детету адекватно старала. Тужена увиђа значај оца и није значајно опструирала контакте детета са оцем, иако испољава неповерење у мотиве и компетенције оца да се стара о детету, што се одразило на спорадичне потешкоће у реализацији контаката детета и оца. У бризи о детету има подршку чланова своје породице, са повременим нејасним границама у односу на утицај њене сестре на дете која показује протективан став према детету и делом отпор према тужиоцу, што у каснијим фазама развоја може довести у питање позицију ауторитета мајке и усклађености њених васпитних утицаја и утицаја других чланова њене породице.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилном применом члана 6. и члана 266. став 1. Породичног закона одлучили о вршењу родитељског права.

Одлуку у спору за вршење родитељског права судови су донели након прибављеног мишљења органа старатељства надлежних по месту пребивалишта детета и тужене, односно тужиоца, а сагласно члану 270. Породичног закона, али и након обављеног вештачења у којем је извршена психолошка и психијатријска експлорација детета и оба родитеља.

Оценом тих доказа изведен је правилан закључак да су оба родитеља, узимајући у обзир и анксиозни и соматоформни поремећај код мајке, генерално очуване родитељске подобности и способни да задовоље основне и развојне потребе детета, али и да показују дефицит родитељских вештина у међуродитељској комуникацији уз склоност да у борби за старатељство минимизују улогу другог родитеља и исказују неповерење у његову компетентност да се брине о детету.

У таквим околностима, управо се руководећи најбољим интересом детета, судови су се руководили закључком и мишљењем судских вештака да су у актуелном узрасту детета емоционалне потребе примарне, а мајка је родитељ на кога је дете у задовољавању тих потреба више усмерено и зато је она подобнији родитељ за вршење родитељског права. У прилог одлуке о туженој - мајци, као родитељу који ће самостално вршити родитељско право (члан 77. став 3. Породичног закона), иду и чињенице да је дете адаптирано на домаћинство мајке у којем живи након престанка ванбрачне заједнице странака, у којем остварује своје потребе и показује напредак у различитим доменима развоја, као и потреба за стабилношћу и квалитетом породичних односа.

Тужена је као родитељ који је подобан за самостално вршење родитељског права процењена и од стране органа старатељства надлежног по месту њеног пребивалишта и пребивалишта детета. Орган старатељства надлежан по месту пребивалишта тужиоца оценио је њихову родитељску подобност, која није доведена у питање ни након обављеног вештачења.

Правилном применом материјалног права, одредбе члана 61. Породичног закона, одлучено је о начину одржавања личних односа детета и тужиоца - оца.

По оцени Врховног суда, нису основани наводи ревидента о погрешној примени материјалног права.

Тужилац у ревизији потенцира ментални поремећај тужене и утицај чланова њене породице на васпитање детета као разлоге који дискредитују њене родитељске капацитете и као чињенице које нижестепени судови нису ценили када су утврђивали најбољи интерес детета. Дугогодишњи анксиозни поремећај тужене узет је у обзир када је процењивана њена родитељска подобност и закључено да исти не утиче на њено функционисање у улози мајке, будући да не спада у групу тешких душевних поремећаја и обољења и да га тужена држи под контролом тако што има увид у своје стање, редовно користи терапију, одлази на контролне прегледе и поштује савете и препоруке лекара. И чињеница да сестра тужене повремено показује протективан став према детету, што се рефлектује на њен однос према тужиоцу, узета је у обзир приликом процене родитеља који је подобнији да самостално врши родитељско право. У ревизији се изражава став да се најбољи интерес детета не може остварити његовим поверавањем родитељу са израженим психичким сметњама, без обзира на постојање емоционалне везаности детета и тог родитеља. Такав став, по налажењу ревизијског суда, нема утемељења у чињеницама које су утврђене у овом случају, а тичу се стабилности емоционалног окружења у којем дете странака живи и на које је у потпуности адаптирано. О насиљу тужене према тужиоцу нема доказа.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били нужни. Зато је захтев тужене за њихову накнаду одбијен и применом члана 165. став 1. у вези члана 154. став 1. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић