У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, пред Привредним судом у Београду вођена је парница по тужби предузећа за консалтинг, маркетинг и услуге „Ascomp“ ДОО у стечају против, овде туженог, СЗ „Простор“, ради стицања без основа, у којој је донета првостепена пресуда којом је делимично усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиоцу исплати 516.179,19 динара са законском затезном каматом од 23.08.2006. године до исплате, док је у делу којим је тражено да се обавеже тужени да предузећу тужиоцу исплати камату по Закону о висини стопе затезне камате на износ од 338.775,51 динар почев од 02.08.1996. године до 23.08.2006. године и на износ од 177.403,68 динара почев од 17.12.1996. године до 23.08.2006. године, тужбени зхатев одбијен као неоснован.

У том поступку је утврђено да је „Ascomp“ ДОО исплатило СЗ „Простор“ на име заједничке изградње станова по уговору о заједничкој изградњи станова од 17.07.1996. године, који је оглашен ништавим у посебној парници, и то: 338.775,51 динара дана 01.08.2006. године и 16.12.1996. године 177.403,68 динара. По оцени првостепеног суда СЗ „Простор“ је постао несавесна страна почев од правноснажности пресуде којом је утврђена ништавост уговора, односно почев од 23.08.2006. године, због чега је сабрао износе исплаћене дана 01.08.1996. и 17.12.1996. године и на укупан износ од 516.179,19 динара досудио камату од 23.08.2006. године, док је захтев за исплату камате на појединачно опредељене износе од дана исплате до дана 23.08.2006. године, одбио као неоснован.

По жалби „Ascomp“ ДОО као тужиоца, Привредни апелациони суд је преиначио наведену првостепену пресуду у одбијајућем делу тако што је обавезао СЗ „Простор“ као туженог да предузећу „Ascomp“ ДОО у стечају као тужиоцу исплати камату на износ од 338.775,51 динар почев од 02.08.1996. године до 23.08.2006. године и на износ од 177.403,68 динара почев од 17.12.1996. године до 23.08.2006. године, док је жалбу тужиоца изјављену против усвајајућег дела пресуде одбацио као недозвољену, због недостатака правног интереса.

Прегледом промета Erste Bank констатовано је да је предузеће СЗ „Простор“ у корист предузећа „Ascomp“ ДОО у стечају дана 26.03.2013. године и 25.07.2013. године извршило уплате од 5.000.000,00 динара и 8.075.238,39 динара.

Тужбом поднетој у овој правној ствари овде тужилац као правни следбеник предузећа „Ascomp“ ДОО у стечају је поставио захтев према СЗ „Простор“ као туженом поводом расправљања истог правног односа, ради исплате (непресуђене) разлике у камати, која представља разлику између висине обрачунске вредности камате коју је привредни суд у ранијој парници досудио за период од 23.08.2006. године до исплате на укупни износ уплаћених износа дана 01.08.1996. године и дана 17.12.1996. године и обрачунске вредности камате која би правном претходнику тужиоца припала да је досуђена на сваки од утужених износа од датума извршених уплата.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужилац има право на исплату разлике законске затезне камате (недосуђене у раније окончаном поступку пред привредним судом), јер у раније правноснажно окончаној парници пред привредним судом није одлучено о исплати законске затезне камате на утужене износе за период од 23.08.2006. године до исплате, због чега је одлучио усвајањем тако постављеног тужбеног захтева у смислу члана 104. и 210. Закона о облигационим односима.

Другостепени суд је заузео супротно становиште, налазећи да је тужбом у овој правној ставри покренута парница о захтеву о ком је већ правноснажно одлучено у целости пресудама Привредног суда у Београду и Привредног апелационог суда у Београду у раније окончаној парници, због чега захтев тужиоца није основан у смислу члана 104. Закона о облигационим односима.

По становишту Врховног касационог суда, другостепени суд је правилно закључио да се ради о правноснажно пресуђеној ставри, јер између ове парнице и правноснажно окончане парнице постоји идентитет парничних странака, чињеничног основа (животног догађаја) и идентитет тужбеног захтева. У обе парнице правни претходник тужиоца и сада тужилац су истакли право исте садржине (право на исплату законске затезне камате на износ уплаћених износа по основу ништавог правног посла у односу на исти период који је утужен и у ранијој парници) и то из истог животног догађаја.

Позивање тужиоца у овој парници на повољнији обрачун законске затезне камате приликом исплате да је била досуђена на појединачно утужене износе не утиче на постојање индетитета тужбеног захтева у односу на раније правнонсажно окончану парницу и не представља основ за покретање нове парнице, јер је могло бити истицано евентуално у поступку по жалби у ранијој парници образлагањем правног интереса за побијање одлуке Привредног суда у Београду у делу у ком је тужиоцу пружена правна заштита, што није учињено.

Имајући у виду наведено, у раније окончаној парници већ је правноснажно одлучено о захтеву за исплату законске затезне камате на износ главног потраживања у целини, а тиме и о захтеву за досуђење законске затезне камате на износ главног дуга за период од 23.08.2006. до исплате, па се након наступања правноснажности о спорном материјалном односу не може поново расправљати. Услед наведеног захтев тужиоца не ужива ни правну заштиту у смислу члана 104. Закона о облигационим односима, због чега је правилно побијаном пресудом првостепена пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен као неоснован.

Без утицаја на правилност и законитост побијане пресуде је указивање ревизије да је у ранијем току овог парничног поступка одлучено о истакнутом приговору пресуђене ствари доношењем посебног решења о његовој основаности. Одлука о истакнутом приговору пресуђене ствари није обухваћена изреком побијане пресуде па тиме не може бити предмет испитивања овог ревизијског поступка (359. у вези члана 355. ЗПП).

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је, сматрајући да ревизијом тужиоца није доведена у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, на основу члана 414. ЗПП, одбио ревизију тужиоца као неосновану и одлучио као у ставу првом изреке.

Захтев туженог за накнаду трошкова састава одговора на ревизију одбијен је на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер се не ради о трошковима потребним ради вођења ове парнице, па је одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић