Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Катарине Манојловић Андрић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Душко Миљуш адвокат из ..., против туженог ББ из ..., чији је пуномоћник Миленко Перић адвокат из ..., ради исељења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против решења Апелационог суда у Београду Р3 138/17 од 09.11.2017. године и о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 510/17 од 22.06.2017. године, у седници већа одржаној дана 22.02.2018. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба тужиоца изјављена против решења Апелационог суда у Београду Р3 138/17 од 09.11.2017. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 510/17 од 22.06.2017. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П 29538/11 од 15.07.2016. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се наложи туженом да се заједно са свим стварима и лицима исели из стана број ... у улици ... број ... у ... и преда предметни стан ослобођен од ствари и лица и пуну несметану државину тужиоцу, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове поступка у износу од 109.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 510/17 од 22.06.2017. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Другог основног суда у Београду П 29538/11 од 15.07.2016. године. Ставом другим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију из свих законом прописаних разлога.

Тужени је поднео одговор на ревизију са предлогом да се иста одбаци као недозвољена.

Решењем Р3 138/17 од 09.11.2017. године Апелациони суд у Београду није предложио Врховном касационом суду одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 510/17 до 22.06.2017. године.

Тужилац је против решења другостепеног суда изјавио жалбу из свих законом прописаних разлога.

Одлучујући о дозвољености изјављене жалбе, Врховни касациони суд је имао у виду да се у конкретном случају ради о поступку започетом пре ступања на снагу новог Закона о парничном поступку, односно пре 01.02.2012. године („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), па се зато применом одредбе члана 506. став 1. овог закона овај поступак спроводи по одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, бр. 125/04 и 111/09), који не прописује жалбу као правни лек који се може изјавити против решења другостепеног суда, што жалбу тужиоца чини недозвољеном.

Наиме, жалба као правни лек може се изјавити против пресуде донете у првом степену (члан 355. ЗПП) и против решења првостепеног суда (члан 385. ЗПП). Против одлука другостепеног суда - правноснажне пресуде донесене у другом степену и решења другостепеног суда странке могу изјавити ревизију (члан 394. и члан 412. став 5. ЗПП).

У конкретном случају, како је жалба изјављена против решења другостепеног суда, то је Врховни касациони суд применом одредбе члана 411. у вези са чланом 373. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 401. став 2. тачка 5. ЗПП, („Службени гласник Републике Србије“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), а у вези члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Правноснажна другостепена одлука која се побија ревизијом донета је 22.06.2017. године. Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 55/14), ступио је на снагу 31.05.2014. године, односно пре правноснажног окончања поступка у овој правној ствари.

Одредбом члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 55/14), прописано је да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона.

Тужба у овој правној ствари поднета је 27.12.2011. године, ради исељења туженог из стана број ... који се налази у улици ... број ... у ... и предају истог у државину тужиоцу. Вредност предмета спора која је означена у тужби је 501.000,00 динара.

Одредбом члана 34. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, али тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узеће се тај износ. Ставом 2. истог члана прописано је да у другим случајевима, када се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, у коме се тужбени захтев не односи на новчани износ, то се у конкретном случају примењује цитирана одредба члана 34. став 2. Закона о парничном поступку. Стога, како је као вредност предмета спора означен износ од 501.000,00 динара који не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

На основу члана 404. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић