Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП на коју се ревидент позива не представља разлог за изјављивање овог правног лека у смислу одредбе члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је 01.06.2008. године купила двособан стан у ... који се налази на трећем спрату пословно-стамбеног објекта „ВВ“ изграђеном на кп .. ЛН .. КО ... . Тужени је на суседној кп .. у току 2012. године, за једну сезону, саградио пословно стамбену зграду По+Пр+6 и доградио седми спрат. Тужиља се обратила грађевинској инспекцији када је тужени започео градњу и на почетку радови су обустављени неколико дана. Решење о грађевинској дозволи за овај објекат донето је 20.09.2013. године. Тужиља је поднела жалбу на решење о грађевинској дозволи. Против Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре за Рашки округ, које је решењем одбило жалбу, тужиља је покренула управни спор у коме је успела. Решењем надлежног Министарства укинуто је решење о грађевинској дозволи из 2013. године, након чега је исти орган општинске управе донео 30.09.2018. године друго решење о грађевинској дозволи идентичног садржаја као претходно, против кога тужиља није подносила правни лек. Тужени је радове започео у септембру 2013. године да би након добијања грађевинске дозволе 20.09.2013. године саградио подрум, приземље и седам спратова. Седми спрат, саграђен мимо грађевинске дозволе озакоњен је решењем Одељења за урбанизам општине Тутин од 09.03.2017. године. Према мишљењу вештака удаљеност објекта према грађевинским нормативима треба да износи најмање 2,50м, а објекат туженог је од граничне парцеле тужиље удаљен за 2,15м и фактички заклања дневно светло за стан тужиље за већи проценат од дозвољеног за овај вид изградње. Изградњом седмог спрата тужени је тужиљи ускратио коришћење дневне светлости. Оценом налаза и мишљења вештака тржишна вредност стана тужиље због заклањања дневне светлости у стану умањена је за износ од 150 евра по м2 односно 302,5 евра по м2.

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев прихватајући налаз и мишљење вештака Ранка Илића (тржишна вредност стана тужиље умањена је за 150 евра по м2) са образложењем да тужена не би претрпела овај вид штете да је тужени објекат изградио на прописаној удаљености и да није дозидао још један спрат супротно грађевинској дозволи. По налажењу првостепеног суда потраживање тужиље није застарело јер почетак рока застарелости тече од дана утврђеног обима причињене штете која је утврђена тек у току поступка вештачењем, сагласно одредби члана 376. ЗОО.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду наводећи да је потраживање тужиље застарело јер је тужиља за настанак штете сазнала када је изграђен седми спрат, од када је почео да тече рок за застарелост потраживања тужиље. Како је тужиља навела, тужени је у току 2012. године започео са изградњом предметног објекта и објекат сазидао и уоквирио за једну сезону, па је тужиља тада сазнала за штету коју трпи због изградње наведеног објекта, а тужбу у овој парници поднела је 18.12.2018. године, по протеку законског рока из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима.

По налажењу Врховног суда на утврђено чињенично стање другостепени суд је правилно применио материјално право и то општа правила о застарелости потраживања накнаде прозуроковане штете садржане у одредбама члана 376. ставови 1. и 2. Закона о облигационим односима. За насталу штету наведени закон у ставу првом поменутог члана најпре предвиђа трогодишњи субјективни рок застарелости за потраживања накнаде прозроковане штете, везујући тај рок за сазнање оштећеног за штету и лице које је штету проурзоковало (штетника). Трогодишњи рок застарелости почиње да тече од момента сазнања оштећеног за ове околности. У ставу два истог члана предвиђен је објективни (апсолутни) рок застарелости потраживања накнаде штете. Овај рок почиње да тече без обзира на сазнања оштећеног за штету и штетника од момента кад је штета проузрокована. Тај рок застарелости навршава се када протекне пет година од дана када је штета настала. Дакле, трогодишњи субјективни рок застарелости потраживања накнаде штете се посматра само унутар петогодишњег објективног рока застарелости.

Тужиља је за штету и за лице које је проузроковало штету сазнала доградњом седмог спрата објекта саграђеног на непрописној удаљености који је заклонио зграду у којој тужиља има стан и ускратио јој коришћење дневне светлости. Пошто из писаних докумената произилази да су радови на изградњи објекта започети 2012. године и завршени за једну сезону (по изјави тужиље), а тужба за накнаду штете поднета је 18.12.2018. године, то је потраживање тужиље у овој парници застарело имајући у виду да је тужбу поднела после истека рока из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима.

Нису основани наводи ревидента да је тужиља предузела радње које су прекинуле рок застарелости у смислу одредбе члана 388. ЗПП, јер је покушавала да спречи градњу објекта туженог па је покренула поступак пред грађевинском инспекцијом, тражила поништај грађевинске дозволе пред министарством и покренула управни спор у коме је тужени учествовао као инвеститор и заинтересовано лице.

Одребом члана 388. Закона о облигационим односима прописано је да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом тужиочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања обезбеђења или остваривања потраживања. У конкретном случају, тужиља је водила управни поступак и управни спор против органа који су донели грађевинску дозволу, у којима је тужени био заинтересовано лице а не странка у поступку. Осим тога, потраживање тужиље је накнада штете, који поступак је покренут против туженог подношењем тужбе у овом спору 18.12.2018. године.

Нису основани ни наводи тужиље у ревизији да се добијањем употребне дозволе објекат за који је издата сматра завршеним, а седми спрат је озакоњен решењем од 03.09.2017. године због чега потраживање тужиље није застарело. Тужиља је за штету и учиниоца сазнала када је објекат био завршен у грубим грађевинским радовима, који су завршени за једну сезону а отпочели, по наводима тужиље саслушане као парничне странке 2012. године, а по писаним докуметнима 2013. године, па је потраживање накнаде штете коју трпи тужиља застарело.

Са изнетих разлога сагласно одредби члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић