Одлучујући о изјављеној ревизији на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је бивши радник „Југобанка“ а.д. Београд, над којим привредним друштвом је отворен стечај решењем Трговинског суда од 03.01.2002. године. Тужиља је као стечајни поверилац поднела пријаву потраживања из радног односа по основу неисплаћених зарада број 772 од 19.03.2002. године, које је признато у износу од 9.110,98 динара са законском затезном каматом до исплате. Као повериоцу другог исплатног реда тужиљи је исплаћен износ од 504,00 динара на име камате, јер за остале три деобе стечајне масе није доставила инструкције за плаћање, тако да дуговање према повериоцу на дан 26.10.2022. године износи на име главног дуга 9.110,68 динара и на име обрачунате камате закључно са 30.06.2013. године износ од 16.646,00 динара. У регистру Трговинског суда у Београду, „Југобанка“ д.д. Београд је уписана на основу решења од 29.12.1989. године, а дана 28.07.1997. године извршена је промена података, тако што је иста организована као „Југобанка“ а.д. Београд. На основу извештаја повереника стечајног управника на дан 04.07.2001. године Југобанка је пословала као акционарско друштво и имала акционаре правна лица са друшзтвеним и држваним капиталом, физичка и правна лица, али у већинском власништву државе, друштвених и државних предузећа, након чега је покренут поступак санације, а од 03.01.2002. године и поступак стечаја. Од 05.07.2001. године проглашавају се неважећим све дотад емитоване акције Југобанке АД Београд и престају права акционара банке, а емитују се акције на име иницијалног улога Агенције СР Југославије за осигурање депозита и санацију банака. Према структури основног капитала банке у стечају, постоји само акцијски капитал Агенције за осигурање депозита, не постоји друштвени, нити државни капитал. Решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст 1991/21 од 25.05.2021. године усвојен је приговор подносиоца, овде тужиље и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Београду Ст 59/10 и наложено је стечајним органима да у року од четири месеца од дана пријема решења, предузму неопходне мере и радње у циљу уновчења неспорне имовине стечајног дужника.

Код овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су оценили да тужиља неосновано потражује на име накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року исплату признатог и неисплаћеног потраживања на име неисплаћених зарада, с обзиром на то да није доказана узрочно-последична веза између штете коју тужиља трпи и неадекватног поступања органа тужене у наведеном стечајном поступку, те да није доказано да је стечајни дужник у предмету Привредног суда у Београду Ст.бр.59/10 привредно друштво које је моменту настанка потраживања тужиље, пословало са већинским друштвеним, односно државним капиталом, због чега је одбијен тужбени захтев.

По оцени Врховног суда, због непотпуно утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су погрешно применили материјално право.

Одредбом члана 31. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописана је објективна одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року. Објективна одговорност за штету је одговорност без кривице, заснована само на чињеници постојања штете и узрочне везе са штетном радњом или пропуштањем. У споровима за накнаду имовинске штете - ненаплаћеног потраживања из радног односа у стечајном поступку, на основу пресуда Европског суда за људска права у предметима против Србије и одлука Уставног суда, постоји одговорност Републике Србије за обавезе стечајног дужника који је у време настанка тог потраживања пословао већинским друштвеним односно државним капиталом. Додатни услов за одговорност тужене државе у тим споровима је постојање правноснажног решења којим је утврђена повреда права на суђење у разумном року.

У конкретном случају, према изложеном току приватизације послодавца и структури капитала након тога, произилази закључак да је послодавац, стечајни дужник пословао већински друштвеним, односно државним капиталом и пре 2001. године, када су проглашене неважећим све до тада емитоване акције означене банке, чиме су престала сва права њених акционара и емитоване акције на име иницијалног улога Агенције СР Југославије за осигурање депозита и санацију банака, чији је правни следбеник Агенција за осигурање депозита.

Следом изнетог, по становишту ревизијског суда, постоји одговорност тужене за имовинску штету коју је тужиља трпела, изазвану повредом права на суђење у разумном року, у смислу члана 31. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року, због ненаплаћеног потраживања у поступку стечаја „Југобанка“ ад штету.

Међутим, нису расправљене чињенице о обиму штете која је последица трајања стечајног поступка, код утврђења да је у поступку стечаја било 4 уновчења стечајне масе. Наиме, тужиљи је као повериоцу другог исплатног реда кроз прву делимичну деобу стечајне масе исплаћен износ од 504,00 динара на име камате, док за остале три деобе није доставила инструкције за плаћање, иако су повериоци дужни да доставе стечајном дужнику инструкције и број рачуна на који ће се извршити исплата. С тим у вези изостало је утврђење у којој висини и у ком износу је предвиђена исплата од укупно признатог потраживања кроз преостале три деобе стечајне масе, што је релевантно, имајући у виду да у смислу члана 31. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, по тужби за накнаду имовинске штете, суд примењује одредбе закона којим се уређују облигациони односи и мерила за оцену трајања суђења у разумном року. Према одредби члана 192. Закона о облигационим односима, оштећеник који је допринео да штета настане, или да буде већа него што би иначе била, има право само на сразмерно смањену накнаду.

Како је изостало утврђење о износу признатог потраживања које тужиљи није исплаћено у извршеним деобама уновчене стечајне масе услед њеног пропуштања да поштује процесна права и обавезе у стечајном поступку, а што је од битног значаја за доношење правилне и законите одлуке, то су нижестепене пресуде морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку, имајући у виду изнете примедбе, првостепени суд ће утврдити све чињенице које су ревевантне за доношење одлуке у овој правној ствари, након чега ће поново одлучити о основаности тужбеног захтева и за своју одлуку дати правилне материјалноправне разлоге.

Укинута је и одлука о трошковима поступка, применом члана 165. став 3. ЗПП, јер иста зависи од коначног исхoда парнице.

Из изложених разлога, Врховни суд је на основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић