Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се о ревизији одлучи у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Решењем Апелационог суда у Крагујевцу Р4 121/18 од 05.07.2018. године, уступљено је Врховном касационом суду на стварну надлежност одлучивање о посебној ревизији тужене, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2836/17 од 15.09.2017. године.

Решењем Врховног касационог суда Рев2 1737/18 од 05.09.2018. године, ставом првим изреке, прихваћено је одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2836/17 од 15.09.2017. године, као изузетно дозвољеној. Ставом другим изреке, укинуте су пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2836/17 од 15.09.2017. године и пресуда Основног суда у Крагујевцу П1 1615/16 од 21.04.2017. године а тужба тужиоца је одбачена.

Одлуком Уставног суда Уж 14224/18 од 09.11.2022. године, ставим првим изреке, усвојена је уставна жалба тужиоца и утврђено да је решењем Врховног касационог суда Рев2 1737/18 од 05.09.2018. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Ставом другим изреке, поништено је решење Врховног касационог суда Рев2 1737/18 од 05.09.2018. године и одређено да исти суд донесе нову одлуку о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2836/17 од 15.09.2017. године.

Одредбом члана 404. став 1. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

У конкретном случају предмет спора је захтев тужиоца да се обавеже тужена да на основице додатка на плату по основу нередовности у раду, Републичком фонду ПИО уплати законом предвиђене доприносе. По оцени Врховног касационог суда нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, јер правно схватање изражено у нижестепеним одлукама, о праву тужиоца да потражује од тужене уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, не одступа од правног става усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 12.03.2019. године, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 1. ЗПП.

Парнични поступак за уплату доприноса за обавезно социјално осигурање запосленог је посебан поступак из радних односа. Према одредби члана 441. ЗПП, ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У осталим споровима из радног односа, дозвољеност ревизије се цени под истим условима као и у имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање. Како је спор за уплату доприноса за обавезно социјално осигурање, спор о новчаном потраживању, о дозвољености ревизије одлучује се као у имовинскоправним споровима, у складу са чланом 403. став 3. ЗПП.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

У тужби поднетој 05.12.2016. године, није одређена вредност предмета спора, нити се вредност предмета спора може утврдити према одређеној, односно наплаћеној судској такси, с обзиром да, према службеној изјави архивара Основног суда у Крагујевцу од 06.04.2013. године , тражени предмет није пронађен у архивском депоу суда, то је вредност предмета спора утврђена применом одредбе члана 28. Закона о судским таксама, која прописује, да ако се по одредбама члана 21. до 27. овог закона не може утврдити вредност предмета спора, као вредност се узима износ од 15.000,00 динара, без обзира који је суд надлежан за решавање спора.

У конкретном случају, вредност предмета спора, утврђена применом одредбе члана 28. Закона о судским таксама, не прелази динарску противвредност 40.000 евра, због чега је Врховни касациони суд нашао да ревизија тужене није дозвољена, применом члана 403. став 3 Закона о парничном поступку.

Из тих разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић