Против правноснажене другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Такође није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку, на коју се у ревизији уопштено указује.

Према утврђеном чињеничном стању, почев од 02.03.2016. године тужиља је радила код тужене, а при том је закључила више узастопних уговора ради обављања послова ... и то: уговор о раду на одређено време број .../... за период од 02.03.2016. године до 01.06.2016. године; уговор о раду број ... од 01.06.2016. године за период од 02.06.2016. године до 01.06.2017. године; уговор о раду број ... од 01.06.2017. године за период од 02.06.2017. године до 14.07.2017. године; уговор о обављању привремених и повремених послова ... од 14.07.2017. године за период од 05.07.2017. године до 31.12.2017. године и уговор о раду број ... од 27.12.2017. године за период од 01.01.2018. године до 17.07.2018. године. Тужена је донела решење о отказу уговора о раду тужиљи закључно са даном 17.07.2018. године, због истека рока уговора о раду број ... од 27.12.2017. године. Пошто је послове дипломираног правника обављала у континуитету код тужене, тужиља је сматрала да су наступили услови за заснивање радног односа на неодређено време па је због тога тражила поништај решења о отказу уговора о раду као и утврђење да нема прекида радног односа од 02.03.2016. године до 17.07.2018. године и да уговор о обављању привремених и повремених послова од 14.07.2017. године представља уговор о раду на одређено време.

Код тако утврђеног чињеничног стања правилан је закључак нижестепених судова да је неоснован тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и да је у преосталом делу тужба недозвољена.

Одредбом члана 37. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 124/2005...75/2014), који се у конкретном случају примењује, прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чији је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба. Одредбом става 2. истог члана, прописано је да послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дуже од 24 месеца. Одредбом става 3. истог члана, прописано је да се прекид краћи од 30 дана не сматра прекидом из става 2. овог члана.

У конкретном случају тужена је са тужиљом закључила уговор о раду на одређено време број 2180 дана 27.12.2017. године за период од 01.01.2018. године до 17.07.2018. године, а оспореним решењем отказан јој је тај уговор о раду на одређено време са даном 17.07.2018. године, истеком рока на који је закључен. Пошто је уговор закључен на одређено време, важност истог уговора о раду је истекла протеком временског периода за који је закључен, те тужена не може тужиљу вратити у радни однос на неодређено време, а тужиља тужбеним захтевом није ни тражила утврђење преображаја радног односа из одређеног на неодређено време у смислу члана 37. став 6. Закона о раду, којим је прописано да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време.

Одредбом члана 194. став 1. ЗПП, прописано је да тужилац може у тужби да тражи да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, повреду права личности или истинитости, односно неистинитости неке исправе. Тужба за утврђење може да се поднесе ради утврђивања постојања, односно непостојања чињенице, ако је то предвиђено законом или другим прописом (став 3.).

Правилно закључује другостепени суд да је тужиља, тражећи да се утврди да нема прекида у радном односу код туженог у периоду од 02.03.2016. године до 17.07.2018. године, тражила утврђење негативне чињенице која се не доказује, те да је том делу као и у односу на тражење да се утврди да уговор о обављању привремених и повремених послова од 14.07.2017. године представља уговор на одређено време, тужба недозвољена, због чега је правилна одлука о одбачају тужбе у овом делу.

Будући да је побијано решење о отказу уговора о раду законито, то не постоји ни основ за обавезивање тужене да тужиљу врати на рад и призна јој сва права из радног односа за спорни период у смислу члана 191. став 3. Закона о раду.

Врховни касациони суд је ценио наводе ревизије тужиље, па је нашао да су исти неосновани. Ревизијски наводи у суштини представљају понављање навода који су истицани у жалби против првостепене пресуде и које је другостепени суд је правилно оценио као неосноване, дајући за ту оцену јасне и потпуне разлоге, које овај суд у свему прихвата.

На основу члана 414. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић