Тужиља је поднела дозвољена и благовремену ревизију, којом побија другостепено решење због битне повреде одредаба парничног поступка учињене у том поступку пред другостепеним судом и због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијано решење по одредби члана 408. и члана 420. став 6. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр 72/2011 ... 18/2020) и закључио да је ревизија тужиље основана, зато што је другостепени суд побијано решење донео уз битну повреду одредаба парничног поступка у смислу члана 374. став 1. у вези члана 294. став 1. тачка 2. Закона о парничном поступку.

Према разлозима побијаног решења, другостепени суд је одлучујући о жалби туженог, укинуо првостепену пресуду и одбацио тужбу у делу за тужбени захтев да се утврди да је тужиља била у радном односу код туженог у периоду од 28.02.2017. године до 08.03.2017. године на пословима ... у служби ... у ОЈ Општа болница у Прибоју, као неблаговремену, на основу следећих утврђења. Тужиља је била запослена код туженог са прекидима у периоду од 18.11.2004. године до 01.09.2015. године, по основу више закључених уговора о раду на одређено време, а затим је 01.09.2015. године са туженим закључила уговор о раду по коме је обављала рад од 01.09.2015. године до 27.02.2017. године, док у периоду од 28.02. до 08.03.2017. године није имала закључен уговор о раду, али је код туженог радила. Потом је 09.03.2017. године са туженим закључила уговор о раду по коме је обављала рад код туженог закључно са 24.10.2017. године, када јој је престао радни однос. Правноснажном пресудом Основног суда у Прибоју П1 140/2017 од 27.04.2018. године поништено је решење туженог број .. од 24.10.2017. године којим је тужиљи отказан уговор о раду и утврђено да је тужиља засновала радни однос на неодређено време код туженог. У овој парници, покренутој тужбом од 03. јуна 2016. године, тужиља је поднеском од 18.11.2016. године поставила евентуални тужбени захтев којим је поред осталог тражила и да се утврди да је по основу уговора о раду од 01.09.2015. године засновала радни однос на неодређено време код туженог од 01.09.2015. године, а затим је поднеском од 29.04.2021. године тражила и да суд утврди да је била у радном односу код туженог у периоду од 28.02.2017. године до 08.03.2017. године, будући да је у међувремену правноснажно окончан поступак пред Основним судом у Прибоју П1 140/2017 у коме је утврђено да је тужиља у радном односу на неодређено време, тако да је, према разлозима садржаним у другостепеном решењу, за период од 28.02.2017. до 08.03.2017. године остало да тужиља није била у радном односу код туженог. Првостепени суд је закључио да тужиља није преклудирана у односу на тужбени захтев за утврђење да је била у радном односу код туженог у периоду од 28.02.2017. до 08.03.2017. године, јер је тај захтев био садржан у захтеву за утврђење радног односа на неодређено време постављеном поднеском од 18.11.2016. године, за утврђење радног односа на неодређено време. Обрнуто, другостепени суд је сматрао да је тужба са тужебним захтевом за утврђење да је тужиља била у радном односу код туженог у периоду од 28.02.2017. године до 08.03.2017. године поднигнута после рока прописаног законом, одредбом члана 195. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр 24/05 ... 75/14) од 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права. Како је тужиља сазнала да је право повређено престанком радног односа код туженог 24.10.2017. године, а тужбени захтев за утврђење да је била у радном односу код туженог у периоду од 28.02.2017. године до 08.03.2017. године садржан је у поднесцима тужиље од 18.11.2016. године и од 29.04.2021. године, то су захтеви поднети после протека прописаног рока од 60 дана од сазнања за повреду права, те је тужба са таквим тужбеним захтевом неблаговремена.

Ти разлози другостепеног суда не могу се прихватити јер су контрадикторни. Ако је поднеском тужиље од 18.11.2016. године постављен тужбени захтев за утврђење да је тужиља била у радном односу код туженог у периоду од 28.02.2017. године до 08.03.2017. године, не може се закључити да је таква тужба неблаговремена, односно да је поднета по протеку рока од 60 дана од сазнања за повреду права.

Напротив, према садржини првостепене пресуде, првостепени суд је дозволио преиначење тужбе из поднеска од 18.11.2016. године у ком је истакнут захтев за утврђење да је тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време, који је захтев егзистирао у поступку све до 29.04.2021. године, када је тужбени захтев тужиља прецизирала на одређене дане, од 27.02. до 08.03.2017. године. На тај начин првостепени суд сматра да је до повреде конкретног права дошло у току трајања ове парнице у ком је тужиља диспонирала тужбеним захтевом какав је био постављен још 18.11.2016. године, тако што га је ограничила само на дане од 27.02. до 08.03.2017. године.

Код таквог стања ствари изложеног у првостепеној пресуди и разлога који су изнети за доношење другостепеног решења, став другостепеног суда не може се прихватити за правилан, те је побијано решење захваћено наведено битном повредом одредаба парничног поступка, с обзиром да је одбачена тужба као неблаговремена у ситуацији када је тужбени захтев био садржан у поднеску од 18.11.2016. године.

Стога је ревизијом побијано решење укинуто и предмет је враћен другостепеном суду на поновно суђење, по одредби члана 415. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић