Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23-други закон) Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити се у ревизији конкретно указује на другу повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи је решењем тужене од 08.04.2005. године престао радни однос, са даном 10.05.2005. године. У извршењу пресуде Управног суда од 30.11.2017. године, решењем другостепеног органа од 25.05.2018. године уважена је жалба тужиље и поништено решење од 08.04.2005. године и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. Решењем тужене од 14.01.2019. године, тужиља је враћена на рад и распоређена на формацијско место ... са даном 01.02.2019. године. Према налазу и мишљењу судског вештака неуропсихијатра, због отказа на послу, тужиља је имала изражену стресну ситуацију, те је трпела страх и душевне болове.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, закључивши да је тужена својом кривицом – доношењем незаконите одлуке о престанку радног односа, проузроковала нематеријалну штету код тужиље, будући да је тужиља трпела страх и душевне болове због отказа на послу који су у директно узрочно – последичној вези са радњом тужене, те је применом одредбе члана 154. став 1. и члана 200. Закона о облигационим односима обавезао тужену да тужиљи накнади нематеријалну штету.

Овакво правно становиште није прихватио другостепени суд, већ је закључио да тужбени захтев тужиље није основан. Тужена као послодавац је овлашћена за доношење аката о престанку радног односа запослених, а запослени има могућност да те акте побија правним средствима, па стога чињеница да је акт тужене као послодавца поништен, сама по себи, не даје право запосленом на накнаду нематеријалне штете, осим у ситуацији да је тај акт донет злонамерно или шиканозно или злоупотребом права или било којом другом малициозном радњом тужене. Тужиља у конкретном случају није доказала да је решење о отказу донето злонамерно, шиканозно или злоупотребом права од стране тужене. Све ово у смислу одредбе члана 192. став 1. и 195. став 1. Закона о раду.

По оцени Врховног суда, овакво правно становиште другостепеног суда је правилно.

Наиме, одредбом члана 200. став. 1. Закона о облигационим односима, прописано је да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањене животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству.

Одредбом члана 179. Закона о раду, прописано је право послодавца да запосленом откаже уговор о раду због тачно одређених разлога и у случајевима одређеним том одредбом.

Одредбом члана 191. истог закона, прописано је да ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио (став 1); накнада штете из става 1. утврђује се у висини изгубљене зараде која у себи садржи припадајуће порезе и доприносе у складу са законом, у коју улази накнада за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора, бонуси, награде и друга примања по основу доприноса пословном успеху послодавца (став 2).

Одредбом члана 192. Закона о раду, прописано је да о правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује: 1) у правном лицу - надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено законом или општим актом послодавца или лице које они овласте; 2) код послодавца који нема својство правног лица - предузетник или лице које он овласти.

Одредбом члана 195. истог закона, прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом.

У конкретном случају, тужиља потражује накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед незаконитог отказа уговора о раду. И по оцени Врховног суда, одлука о престанку радног односа није сама по себи довољна да буде узрок настанка наведених видова нематеријалне штете из одредбе члана 200. Закона о облигационим односима. Наиме, послодавац је овлашћен у смислу цитираних законских одредби (члан 179. Закона о раду) на доношење акта о једностраном раскиду радног односа, против ког акта запослени има могућност употребе правних средстава. По правилу, доношење акта о престанку радног односа запосленом има за циљ раскид радно функционалне везе између послодавца и запосленог. Уколико је решење о отказу незаконито, запосленом стоје на располагању правни лекови ради уклањања таквог незаконитог правног акта из правног поретка, а потом и вођење поступка пред судом ради накнаде штете. Незаконити престанак радног односа сам по себи не може да доведе до повреде назначених нематеријалних добара, осим у ситуацији када је доношење тог акта резултат злонамерног или шиканозног понашања послодавца, како то правилно закључује другостепени суд, а што овде није доказано да је случај.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаном одлуком погрешно примењено материјално право.

Имајући у виду све напред изнето, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић