По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају испуњени су услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца, ради уједначавања судске праксе, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20) - у даљем тексту: ЗПП, па је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Тужилац тужбом захтева да му тужена исплати на име дуга због неисплаћених трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, за период од марта 2013. године до новембра 2014. године, износе по решењу Основног суда у Врању ИИ 4078/17 од 11.07.2017. године, као и трошкове парничног поступка у предмету П1 889/16 и трошкове извршног поступка у предмету ИИ 4078/17. У поступку је утврђено да је решење о извршењу Основног суда у Врању ИИ 4078/17 од 11.07.2017. године донето по предлогу тужиоца (извршног повериоца) против Здравственог центра у Врању (извршног дужника) на основу закљученог поравнања пред Основним судом у Врању П1 889/16 од 05.06.2017. године. Закључком јавног извршитеља Станка Филиповића из ... ИИ 1534/17 од 20.07.2017. године одређено је спровођење извршења по наведеном решењу од 11.07.2017. године, а како то решење и закључак нису спроведени у року од 15 дана од пријема у НБС, јавни извршитељ је донео закључак ИИ 1534/17 од 03.11.2017. године којим је промењено средство извршења. Ни по овом закључку није поступано, тако да се рачун Здравственог центра Врање на дан 01.04.2021. године налази у блокади 1786 дана. Из налаза и мишљења вештака утврђено је да је Република Србија, Министарство здравља оснивач Здравственог центра Врање и да се он претежно финансира из уступљених јавних прихода.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев налазећи да нису испуњени материјални услови за примену одредбе члана 14. Закона о стечају на конкретну чињеничну ситуацију. Овакав закључак првостепени суд је засновао на оцени да тужилац није доказао немогућност наплате свог потраживања из радног односа, а другостепени суд је нашао да би до испуњености услова за солидарну одговорност оснивача, овде тужене Републике Србије, дошло тек у ситуацији ако запослени у извршном поступку не би могао да наплати своје потраживање, односно уколико наступи један од разлога прописаних одредбама члана 129. став 1. тач. 4) и 6) Закона о извршењу и обезбеђењу ( „Службени гласник РС“ број 104/09, 99/11, 71/12 и 83/14).

Ревизијом тужиоца се основано указује на погрешну примену материјалног права у поступку пред нижестепеним судовима, због чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Одредбом члана 14. став 1. Закона о стечају ( “Службени гласник РС” бр. 104/09, 99/11, 71/12 - Одлука Уставног суда и 83/14) прописано је да се стечајни поступак не спроводи према: Републици Србији; аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе; фондовима или организацијама обавезног пензијског, инвалидског, социјалног и здравственог осигурања; правним лицима чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, а која се искључиво или претежно финансирају кроз уступљене јавне приходе или из републичког буџета односно буџета аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе; Народној банци Србије; Централном регистру, депоу и клирингу хартија од вредности; јавним агенцијама према ставу 3. истог члана, за обавезе правног лица над којим се у складу са ставом 1. овог члана не спроводи стечајни поступак солидарно одговарају његови оснивачи, односно власници, као чланови или акционари.

По налажењу Врховног касационог суда, код утврђеног чињеничног стања да тужилац своје потраживање из правноснажне судске одлуке не може да наплати у поступку извршења јер је рачун извршног дужника у блокади 1786 дана на дан 01.04.2021. године и да се поступак стечаја не може спровести, тужена Република Србија као оснивач тужиочевог дужника који се претежно финансира из уступљених јавних прихода, солидарно је одговорна за његове обавезе у смислу цитираног става 3. члана 14. Закона о стечају. Погрешно примењују материјално право нижестепни судови када закључују да је услов за одговорност тужене Републике Србије, као оснивача Здравственог центра у Врању, да тужилац у извршном поступку не може да наплати своје потраживање и да је потребно да наступи један од разлога из члана 129. став 1. тач. 4) и 6) Закона о извршењу и обезбеђењу. Ово стога што, према одредби члана 14. став 3. у вези става 1. Закона о стечају, солидарна одговорност оснивача за обавезе правног лица чији је он оснивач, постоји у случају испуњености материјално- правних услова за отварање стечајног поступка, међу којима је и трајнија неспособност дужника за плаћање, а према чињеничном стању које је првостепени суд утврдио таква трајнија неспособност за плаћање Здравственог центра у Врању постоји.

Имајући у виду изложено, Врховни касациони суд је оценио да је у пресудама нижестепених судова погрешно примењено материјално право, што је последично довело до непотпуно утврђеног чињеничног стања. Због тога су нижестепене пресуде морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење, при чему ће одлучивати и о приговору застарелости потраживања који је истакао тужени.

Првостепени суд ће у поновном поступку допунити чињенично стање у погледу чињенице да ли је предметно потраживање тужилац намирио, након чега ће водећи рачуна о правном становишту Врховног касационог суда исказаном у овом решењу, правилном применом материјалног права донети на закону засновану одлуку о тужиочевом захтеву, као и захтевима странака за накнаду трошкова поступка која зависи од исхода спора.

На основу изнетог Врховни касациони суд је применом члана 416. став 2. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић