Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, побијајући је у ставовима другом, трећем, четвртом и петом изреке, из свих законских разлога.

Поднеском од 14.07.2017. године тужени је повукао ревизију у односу на тужиоца АА из ..., па је првостепени суд донео решење од 25.09.2017. године којим је констатовано да је ревизија делимично повучена.

Испитујући побијану пресуду, у односу на тужиљу ББ из ..., у смислу члана 399. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 125/04, 111/09, у даљем тексту: ЗПП), Врховни касациони суд је оценио да је ревизија туженог основана.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је била у радном односу код туженог на пословима примаоца и издаваоца на погону монтажа. Синдикат „ГГ“ је 12.07.2006. године донео одлуку о ступању у штрајк упозорења, а 21.07.2006. године је донео одлуку о ступању у штрајк. Штрајк је отпочео 26.07.2006. године, а као место штрајка одређен је круг туженог, без ближег одређења места на коме ће се одржати.

Пошто је тужиља учествовала у штрајку, тужени је донео решења бр. ... од 08.08.2006. године о удаљењу тужиље са рада почев од 09.08.2006. године, због тога што је поступила супротно члану 18. став 2. Закона о штрајку („Службени лист СРЈ“ број 29/96 и „Службени гласник РС“ број 101/05), односно јер је спречила послодавца да користи и располаже средствима којима послодавац обавља делатност. Утврђено је да тужиља не може да настави рад код туженог због свог понашања учињеног 26.07.2006, 27.07.2006. и 28.07.2006. године, што је довољан разлог за удаљење, у смислу чл.165. и 167. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05) и одлучено је да ће удаљење трајати до окончања поступка дисциплинске одговорности, а најдуже 3 месеца, за које време остварује право у висини 1/3 зараде за месец пре привременог удаљења.

Директор туженог је 23.10.2006. године донео решење о отказу тужиљи уговора о раду, на основу чл. 175. став 1. тачка 4. и 179. став 1. тачка 3. Закона о раду, чл. 110. и 111. Појединачног колективног уговора и члана 18. став 2. Закона о штрајку, због учињене повреде радне дужности, услед чега не може да настави рад код послодавца. Ово због тога што је тужиља, као учесник штрајка, током 26, 27. и 28.07.2006. године са осталим штрајкачима блокирала главни колски улаз у круг фабрике туженог и на тај начин онемогућила одвијање саобраћаја и онемогућила туженог да располаже средствима којима обавља делатност и врши отпрему готове робе и довоз сировина.

Прегледом видео снимка ДД утврђено је да је повремено на капији био већи или мањи број штрајкача, да су неки од њих седели на палетама и картонима у хладовини под дрвећем, да су на великој капији налепљени транспаренти. У даљем току снимка се види камион „ЂЂ“ ... испред главне капије за улаз у круг фабрике који се окреће на простору испред велике капије и констатује се да камион није ушао у круг фабрике. На снимку се не уочава тужиља, али је и она, по својим наводима, долазила до капије у групи са осталим штрајкачима.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је оценио да је тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду неоснован. Према датим разлозима, сви штрајкачи који су стајали у непосредној близини капије, па и тужиља, изразили су сагласност да учествују у групи која је, спречавањем саобраћаја у кругу предузећа, вршила притисак на послодавца да испуни захтеве садржане у одлуци о штрајку. Таквим понашањем штрајкачи су манифестовали вољу да послодавца онемогуће да располаже средствима за обављање делатности, а могли су и морали су знати да је овако спроведен штрајк незаконит и да су својим учешћем допринели незаконитости штрајка, па како је тужени упозорио тужиљу на постојање разлога за отказ уговора о раду, сходно чл. 180. и 181. Закона о раду, првостепени суд је оценио да је оспорено решење о отказу уговора о раду законито.

Одлучујући о жалби тужиље, другостепени суд је побијаном пресудом преиначио првостепену пресуду и тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и враћање на рад усвојио.

Основано се наводом ревизије указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. у вези члана 369. став 2. ЗПП, која је учињена у поступку пред другостепеним судом и представља дозвољени разлог за ревизију, према члану 398. став 1 тачка 2. у вези члана 373. став 1. тачка 5. и члана 380. ЗПП.

Штрајк или прекид рада представља Уставом гарантовано основно социјално право. Према одредби члана 61. Устава Републике Србије, запослени имају право на штрајк у складу са законом и колективним уговором. Право на штрајк може бити ограничено само законом, сходно природи или врсти делатности.

Закон о штрајку („Службени гласник РС“ бр. 101/05, 103/12), одредбама члана 14. став 1. прописује да организовање штрајка односно учешће у штрајку под условима утврђеним овим законом не представља повреду радне обавезе, не може бити основ за покретање поступка за утврђивање дисциплинске и материјалне одговорности запосленог и не може за последицу имати престанак радног односа запосленог.

За разлику од учешћа у законитом штрајку, које се не може санкционисати отказом уговора о раду, одредбама члана 18. став 2. Закона о штрајку је прописано да члан штрајкачког одбора или учесник у штрајку који штрајк организује и води на начин којим се угрожава безбедност лица, имовине или здравља људи или који спречава запослене који не учествују у штрајку да раде, односно онемогућава наставак рада по окончању штрајка или спречава послодавца да користи средства и располаже средствима којима послодавац обавља делатност, чини повреду радне дужности за коју се може изрећи мера престанка радног односа. Наведени отказни разлог, међутим, подразумева да постоји конкретно противправно поступање - индивидуална одговорност запосленог током штрајка, јер учесник штрајка који се понаша по правилима не може сносити одговорност за незаконито поступање других учесника.

Одредбом члана 179. став 1. тачка 3. Закона о раду,(„Службени гласник РС“ бр. 24/05) прописано је да послодавац може запосленом отказати уговор о раду, ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Пред првостепеним судом је спроведен доказни поступак, између осталог, саслушањем тужиље у својству парничне странке и бројних сведока. Другостепени суд је, без отварања главне расправе, своју одлуку засновао на другачијој оцени исказа тужиље и сведока ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ, ЈЈ, КК и ЛЛ, не дајући истовремено и оцену исказа осталих сведока. На такав начин је утврдио да тужиља није учествовала у групи штрајкача која је блокирала капију односно да није спречила послодавца да користи и располаже средствима којима обавља делатност, као што јој је оспореним решењем стављено на терет. Оценио је и да је тужени требало да утврди ко је учествовао у блокади капије, која су возила заустављена, ко их је зауставио и да све то наведе у оспореном решењу о отказу уговора о раду, на који начин тужени није поступио, нити је сходно законској обавези доставио упозорење тужиљи са тачно дефинисаном одредбом повреде радне обавезе, због чега је утврдио да је оспорено решење незаконито.

Таквим поступањем другостепени суд је утврдио другачије чињенично стање од оног које је утврдио првостепени суд, без отварања расправе у смислу члана 369. ЗПП. Према оцени Врховног касационог суда, другостепени суд није могао без одржавања главне расправе одлуку засновати на другачијој оцени доказа изведених пред првостепеним судом, односно није могао без извођења доказа пред другостепеним судом извести другачији закључак и на тако утврђеном чињеничном стању засновати своју одлуку.

У поновном поступку другостепени суд ће отклонити учињену битну повреду одредаба парничног поступка тако што ће, имајући у виду наводе тужиље из жалбе, ако нађе да је ради правилног и потпуног утврђења чињеничног стања потребно да се понове већ изведени докази, евентуално у складу са овлашћењем из члана 369. став 2. ЗПП заказати расправу, на којој ће поновним извођењем доказа разјаснити да ли је тужиља својим радњама активно учествовала у спречавању неког возила да уђе у круг предузећа односно да изађе из њега, да ли је спречавала раднике обезбеђења да отворе капију, усмеравала акцију или издавала упутства осталим штрајкачима, и у том смислу оценити да ли су били испуњени услови из члана 179. став 1. тачка 3. Закона о раду за доношење оспореног решења.

Поред тога ће оценити и да ли је тужиља предузимала незаконите радње у смислу правила из члана 18. став 2. Закона о штрајку, имајући у виду да само присуство штрајкача на месту окупљања не може имати за последицу престанак радног односа, нити се може радити о заједничком колективном умишљају учесника штрајка да блокирају капију. Након што правилно и потпуно утврди чињенично стање, значајно за правилну примену материјалног права, другостепени суд ће о жалби тужиље донети нову и закониту одлуку.

Из наведених разлога,одлучено је као у изреци, на основу члана 406. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Љубица Милутиновић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић